Želja za lakim poslom i visokom zaradom

Robert D. Patman: Kuglati sam: slom i obnova američke zajednice (13)

Robert D. Patnam (1941) jedan je od najaktuelnijih američkih sociologa i politikologa. Profesor je na univerzitetu Harvard. Knjiga Kuglati sam: slom i obnova američke zajednice Patnamovo je kapitalno i najpopularnije delo. Pored toga, objavio je i: Hanging Together: Cooperation and Conflict in the Seven-Power Summits; Democracies in Flux: The Evolution of Social Capital in Contemporary Society (Edited by Robert D. Putnam); Better Together: Restoring the American Community.

Izvlačeći zaključke iz ogromnog broja novih podataka koji otkrivaju promene u ponašanju Amerikanaca, Patnam pokazuje kako smo postali uveliko odvojeni od drugih, te kako su se društvene strukture – bilo da se radi o udruženju roditelja i nastavnika, crkvi, ili političkim partijama – dezintegrisale.

Prevela s engleskog: Milana Bošković

Dečji psiholozi pričaju o dosta primitivnoj fazi društvenog razvoja koja se naziva „paralelna igra“: dvoje dece se igra u pesku, svako se igra igračkom, ali nema međusobne interakcije. U zdravom razvoju deca prevazilaze paralelnu igru. Ali javni televizijski prizori nas zadržavaju u našoj zaustavljenoj fazi razvoja, retko se krećući izvan paralelne pažnje za isti spoljni stimulus.

Televizija „u divljini“, da tako kažemo, predstavljena je uglavnom programima koji su empirijski povezani s građanskim neangažovanjem. Ovakve vrste programa, koje su najbliže povezane s građanskom izolacijom, predstavljaju ogroman i rastući udeo u televizijskom programu. „Ciljni marketing“ i uspon kablovske televizije od petsto kanala naslućuju dalju fragmentaciju publike dužlinija društvenog, ekonomskog i ličnog interesa. Kako tvrdi Nielsen Media Research, broj kanala koji prima prosečno domaćinstvo skočio je sa devetnaest u 1985. na četrdeset devet u 1997. i nastavlja da se povećava. Sposobnost televizije da stvori jednu jedinu nacionalnu „watercooler“ kulturu opada, jer sve manje nas gleda zajedničke programe. U ranim pedesetim dve trećine svih Amerikanaca se uključivalo i gledalo najpopularnije programe (I Love Lucy); u ranim sedamdesetim najpopularniji program (All in the Family) privlačio je oko polovine nacionalne TV publike; sredinom devedesetih publika koja je gledala ER i Seinfeld iznosila je jedva jednu trećinu. Ovaj trend prema segmentaciji tržišta pruža izbor i verovatno tako pojačava zadovoljstvo potrošača, ali on takođe umanjuje vrednost nekada favorizovane televizijske uloge u spajanju svih nas.

Još jedan mogućefekat televizije (ne samo programa, veći pratećeg reklamiranja) jeste njeno podsticanje materijalnih vrednosti. Na primer, prema mišljenju istraživača medija Džordža Gerbnera (Georg Gerbner) i njegovih kolega, adolescenti koji su u značajnoj meri gledali televiziju su verovatno više „želeli poslove visokog statusa koji bi im dali šansu da zarade puno novca, ali su isto tako želeli da imaju relativno lake poslove, sa dugim odmorima i vremenom za druge stvari“. Materijalizam među brucošima značajno se povećao tokom ere maksimalne izloženosti televiziji; takođe, studenti koji više gledaju televiziju dok su na fakultetu postaju veći materijalisti u poređenju sa svojim kolegama koji manje gledaju televiziju ili je uopšte ne gledaju.

Sve u svemu, uzdizanje elektronskih komunikacija i zabave je jedan od najmoćnijih društvenih trendova dvadesetog veka. U važnim aspektima ova revolucija je osvetlila naše duše i prosvetlila naše umove, ali je ona takođe učinila naše slobodno vreme više privatnim i pasivnim. Sve više našeg vremena i novca je potrošeno na robu i službe koje se konzumiraju pojedinačno, nego na one koje se kolektivno konzumiraju. Slobodno vreme Amerikanaca sve više se može meriti – kao što i čine strateški komercijalisti – u smislu „očnih jabučica“, pošto gledanje stvari (pogotovo elektronskih ekrana) zauzima sve više našeg vremena, dok rad na stvarima (pogotovo sa drugim ljudima) zauzima sve manje i manje vremena. Ovaj naglasak na vizuelnoj zabavi čini se da je posebno uobičajen među generacijama koje su odrasle tokom nekoliko poslednjih decenija. Gledanje televizije, video-kaseta i kompjuterskih prozora u sajberspejsu još više je uobičajeno. Zajedničke društvene aktivnosti su sve ređe i ređe.

Apoteoza ovih trendova može se pronaći, najverovatnije, u Holiday Bowling Lanes u Novom Londonu (Konektikat). Iznad svake staze je postavljen džinovski televizijski ekran koji emituje večernju televiziju. Čak i kada je glavna noćligaške igre, članovi timova više nisu u živom razgovoru jedni sa drugima o dešavanjima tog dana, javnim i privatnim. Umesto toga, svako tiho zuri u ekran dok čeka svoj red. Čak i kada kuglaju zajedno, oni gledaju sami.

Efekti ovih novih tehnologija na američki pogled na svet su najviše izraženi među mlađim generacijama. Društveni kritičar Sven Birkets naglašava istorijski raskid koji je nagovestila pojava televizije: „Postoji ivica, prag, tačka posle koje je sve drugačije. Ja bih povukao liniju, neprecizno, negde u pedesetim. To je bilo vreme kada je televizija uspela da prodre u tkivo američkog života, kada smo se navikli na ideju paralelnih stvarnosti – jedne u kojoj živimo, i druge u koju smo ulazili kad god smo poželeli da se otrgnemo od našeg života. Ljudi koji su rođeni nakon sredine pedesetih su nosioci novog, oni predstavljaju snagu koja će nas izgurati iz našeg većbledećeg ruralnog/provincijalnog/urbanog razumevanja društvene organizacije. Sila ove promene učinila je da ove odrednice budu sve, samo ne beznačajne“.

Amerikanci na kraju dvadesetog veka više gledaju televiziju, gledaju je još više iz navike, upornije, i mnogo češće sami, i gledaju više programa koji su posebno povezani s građanskim neangažovanjem (zabava, nasuprot vestima). Pojava ovih trendova desila se u isto vreme kad i nacionalni pad društvene povezanosti, a trendovi su bili najizraženiji među mlađom generacijom koja je izrazito neangažovana. Štaviše, oni Amerikanci koji su najizrazitije zavisni od televizijske zabave prvi će napustiti društvene organizacije i manje će učestvovati u javnim poslovima.

Dokazi su moćni i opširni, i pošto ne potiču iz nasumičnih eksperimenata, ne mogu biti u potpunosti ubedljivi u vezi sa uzročnim efektima televizije i drugih oblika elektronske zabave. Ozbiljni korisnici ovih novih oblika zabave su zasigurno izolovani, pasivni i izdvojeni iz svojih zajednica, ali mi ne možemo biti u potpunosti sigurni da bi oni bili druželjubiviji u odsustvu televizije. Ali sigurno je makar da su televizija i njeni elektronski rođaci voljni saučesnici u građanskoj misteriji koju smo otkrivali, i oni su, više nego manje verovatno, kolovođe.

Kraj