Odbrana tvornica smrti od pobunjenog naroda

U nedelju, 7. juna, tokom popodnevnog protesta u Beogradu protiv otvaranja fabrike izraelske kompanije Elbit System, koja bi pravila dronove-ubice, policijski službenici su legitimisali, pretresali, zastrašivali i šikanirali učesnike tog protesta, da bi na kraju, nakon što se to sve završilo, pohapsili 13 ljudi, a neki od njih su dobili ozbiljnije telesne povrede.

Ipak, sve je moguće u Srbiji Aleksandra Vučića i njegovih odurnih pomoćnika, ali očigledno nije moguće buniti se protiv tekućeg genocida u Pojasu Gaze kao i svime što iz toga proizilazi. Pošto taj protest se čita i kao pobuna protiv vojne industrije i saradnje sa svima onima koje profitiraju od rata, a naš blagosloveni i krvlju okupani državni vrh godinama vodi politiku koja Srbiju sve dublje uvlači u globalni mrežu smrti i zarade – stoga nije preostalo više ništa drugo nego da ljudi ustanu protiv takvog zločinaštva.

Naime, nije nikakva tajna da je Srbija prethodnih godina izvozila ogromne količine naoružanja i municije koje su, direktno ili posredno, završavale u rukama izraelske vojske, ali očigledno će ostati zauvek tajna da li je ta ista municija ubila našeg vojnika pri misiji Ujedinjenih Nacija Milovana Jovanovića.

Uprkos tome, dve i po godine unazad bolnice, škole, izbeglički kampovi i stambene četvrti u Gazi pretvarane su u ruine; žena, deca, muškarci izgladnjuju se, umiru od žeđi i bolesti, na stotine hiljada njih je proterano, izmešteno i u pojam ubijeno; planine leševa sve su veće i veće, ali se naša SNSrbija i dalje utrkuje da pokaže svoju lojalnost Ovalnoj sobi i da na taj način pokuša da produži svoj vlast.

Simbolički jeste važno, na jednom vrlo izopačenom nivou, što se represija dogodila upravo na protestu protiv fabrike dronova, pošto smo mogli da čujemo, vidimo i osetimo pravu simulaciju kako je to kada se brani najozbiljniji zločinački projekat u XXI stoleću. Ova naprednjačka vlast je uspela svojom alavošću da pređe krvavu liniju i da našu zemlju svrsta u red onih koji su saučestvovali u ovom velezulumu.

Ako ćemo i do morala, nije to njoj nikakav problem, među njima još uvek je živ zloduh onih koji su takve slične stvari činili tokom poslednje dekade XX stoleća, stoga im ovo krvoproliće dođe ko logičan nastavak te morbidarije.

Zaista nije preterano reći da je represija nad tim pobunjenicima zapravo odbrana postojećeg poretka, pošto svako ko dovodi u pitanje profit vojno-industrijskog kompleksa, te ko postavlja pitanje kome služe fabrike smrti i ko na njima zarađuje – automatski postaje neprijatelj broj jedan, što smo mogli da se uverimo upravo i u Beogradu.

Nećemo da se zavaravamo i da se pravimo da se to sam ovde dešava, naprotiv, tuku, hapse i zastrašuju na izuzetno okrutne načine svuda gde se ustaje protiv velikoizraelskog ludila. Protiv uništenja palestinskog naroda – koliko god to delovalo beznačajno – ljudi se bune širom Evrope, ali se tamo te pobune guše krvlju, pogotovo u Nemačkoj, koja takođe nedvosmisleno podržava ovaj košmar.

Kroz toplog zeca prolazi svako, poput Frančeske Albaneze ili Grete Tunberg, ko počne da dovodi u pitanje tokove novca koji odlaze i dolaze iz te klanice. Svako ko ustaje protiv svojih gospodara koji su se isprepletali ko creva u tamošnjem infernu dobija dvostruko jaču reakciju.

Zašto je to tako, pitaće radoznali čitalac? Vrlo jasno i konkretno – brani se kapital i svi interesi koji se pletu oko njega, zato su i reakcije takozvanih čuvara Reda i Zakona mnogo brutalnije kada su u pitanju protesti oko Palestine.

Međutim, ono što čitavu stvar čini još odvratnijom i nepodnošljivijom jeste činjenica da se ovde sve vreme pokušava prodati priča kako je reč o nekakvom geopolitičkom pitanju koje se ne tiče običnih ljudi i da ne smemo da se svrstavamo, te da je važno da se napravi balans. To možda je moglo da bude donekle u funkciji krajem XIX veka, ali ratovi su doslovno nikada bliži, bombe, dronovi, logistička oprema, granate, uopšte municija – imaju svoje proizvođače i dobavljače, nastaju u fabrikama po različitim zemljama, te se sada sve to sliva u ovaj bezdan smrti. A ono što se dešava u Pojasu Gaze može vrlo brzo da dođe i u naše domove kroz raznorazne tehnologije i mere nadzora, represije i sveopšte militarizacije života. Tamo je to samo ultimativna vežba.

U krajnjem slučaju, moraće neko da javi tim neobaveštenim i naivnim ljudima da je kapitalizam odavno ukinuo udaljenost između žarišta i fabrike, kao i da profit najslađe ide tamo gde krv najviše lije, a naša vlast je to dobrano namirisala svojim vampirskim njuhom. Da budemo, pred kraj, izopačeni u potpunosti – možda će upravo vitezovi Ćacilenda braniti tvornice smrti od pobunjenog naroda. Pošto ovom košmaru se ne vidi kraj.

Autor je slobodni novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.