Kako uspostaviti RTS kao javni servis nezavisan od vlasti

Problem je u tome što on u prvi plan stavlja profesionalne i karaktereološke kvalitete rukovodilaca. To se najviše očituje u njegovim rečima da se RTS možda najviše ponašao kao javni servis tokom kratke vladavine Zorana Đinđića. Kao prvo, u to vreme se RTS nije formalno transformisao u javni servis. Dobro, u tadašnjem upravnom odboru bilo je dosta uglednih i časnih ličnosti. Ali njih je, u suštini, postavljao rukovodeći tim Demokratske stranke, tako da je članstvo tadašnjeg upravnog odbora nužno bilo ideološki homogeno.

Kao drugo, pogrešno je ocenjivati nepristranost uređivačke politike javnog servisa na osnovu ocene načina vladavine vodećih državnika: Đinđića, Koštunice, Borisa Tadića. Poznato je da je čuveni Vaclav Klaus svojim strogim liberalnim reformama relativno brzo, tokom tzv. tranzicije, učinio Češku razvijenijom zemljom u odnosu na druge države koje su ranije pripadale tzv. Varšavskom paktu.

No, on je istovremeno nastojao da kontroliše glavni elektronski medij u Češkoj, sve dok u češkom javnom servisu nije došlo masovne pobune zaposlenih zahvaljujući čemu se taj glavni medij oslobodio od političkih uticaja. To je bio primer samooslobađanja javnog servisa.

Podsetio bih da je pre i posle Petog oktobra Bujošević (Bujke) važio kao vrhunski novinarski profesionalac i ličnost od integriteta. No, svi znamo da se on kao takav naglo preobratio u propagandistu i podanika Aleksandra Vučića i srozao tzv. javni servis na nivo agitpropa.

Doduše, Miroslav Karlica ukazuje i na važnost potrebe da se rukovodioci javnog servisa pridržavaju postojećih zakona vezanih za javni servis i elektronske medije. Po njemu, sadašnji javni servis je doživeo brodolom pre svega zbog toga što je vrh režima beskrupulozno kršio i izigravao pomenute zakone.

Međutim, prema postojećim zakonima o kojima je reč ne smemo se odnositi nekritički. Mada mislim da su autori tih zakona imali najbolje namere, bilans dugogodišnjeg perioda njihovih primena – ne samo u vreme Vučićeve totalitarne vladavine već i u doba postoktobaraca – bio je takav da on nedvosmisleno ukazuje na činjenicu da ih treba posle pada ovog režima menjati novima koji će vlastima kao vlastima onemogućiti da instrumentalizuju glavni elektronski medij.

Lično sam davno, pre formiranja javnog servisa, u časopisu NUNS-a Dosije, objavio predlog zakona o javnom servisu i elektronskim medijima. Suština tog mog predloga ticala se načina na koji bi se birali članovi regulatornog tela (ranije nazvano RRA, a kasnije REM). Po meni, broj članova regulatornog tela trebalo bi se kretati oko četrdestak, s tim da konačan broj mora da bude neparan. Samo bi trećina tog tela odslikavala odnos snaga u parlamentu, dok bi dve trećine članova pomenutog tela birane na tajnim izborima tzv. asocijacija građanskog društva: novinarsko udruženje, advokatska komora, univerzitet, akademija, lekarsko udruženje i slično.

Naravno, izabrani predstavnici asocijacija građanskog društva u regulatornm telu polagali bi račune tim asocijacijama a ne parlamentu; asocijacije koje bi bile nezadovoljne radom svojih predstavnika imale bi pravo da ih smenjuju na isti način na koji su ih izabrale.

Dakle, upravo način izbora ove dve trećine članova REM-a bio bi garant njihove nezavisnosti od vlasti. Time bi ostvaren cilj javnog servisa – da bude nezavisan od vlasti. Uz to, javni servis bi opipljivo bio vlasništvo građana, jer bi oni na posredan način posredstvom svojih udruženja imali ključni utcaj. I na kraju, zakonom bi se tačno utvrdilo koja građanska udruženja imaju pravo da biraju predstavnike u regulatornom telu. Time bi se sprečila mogućnost pojavljivanja tzv. fantomskih udruženja.

Autor je u postoktobarskom periodu bio direktor Radio Beograda u dva mandata

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.