foto: F.S./ATAImagesZa ono što je uradio tobožnji ministar spoljnih poslova Đurić malo je reći da je to skandalozno. Zapravo, to je ružno, ponizno, licemerno i nedostojno odnosa među državama i ljudima. Ta osoba se usudila da pošalje saučešće ratnim zločincima Netanijahuu, Ben Gviru, Smotriču i ostalim profesionalnim ubicama zbog toga što su im poginula dvojica iz one armade koja dnevno lišava života desetine Palestinaca, Libanaca, Iranaca i svih drugih koji im stoje na putu izgradnje Velikog Izraela.
A šta tek reći o stotina hiljada njihovih žrtava od oktobra 2023, od kojih su dve trećine žene i nevina deca? Šta reći o 168 iranskih devojčica ubijenih tokom školske nastave od strane ove zločinačke bande i njihovog moćnog pokrovitelja? I šta uopšte reći o ovoj drami na Bliskom istoku koja milione ljudi lišava prava na dostojan život?
Ali, za nas su stvari sasvim jasne i nije nam potrebno neko diplomatsko objašnjenje. Ovaj tobožnji ministar Đurić i njegov predsednik Vučić su jednostavno preplašeni. Oni žive u paničnom strahu gledajući šta SAD i Izrael, odnosno Tramp i Netanijahu, sa svojim beskrupuloznim organizacijama CIA i Mosad, rade po čitavom svetu. Oni, po volji, ubijaju državne vođe, podmeću eksploziv u pejdžere, kidnapuju predsednika republike zajedno sa suprugom, ubijaju civile, žene i decu, hapse sve one koji šalju pomoć u hrani narodu izloženim genocidu i čine sve drugo što im je volja.
Mnogi u svetu su zabrinuti i pitaju se šta će se još dogoditi, ko je sledeća žrtva SAD i Izraela. A naši lideri, u panici da na njih ne dođe red, zaključili su da je najbolje dodvoriti se Trampu i Bibiju, dati im sve što traže, ponuditi sva ekonomska dobra, uputiti komplimente i iskazati im svako moguće poštovanje i divljenje.
U srpskim medijima zabranjeno je kazati makar jednu ružnu reč za Trampa i Bibija, čak nije dozvoljeno koristiti reč „ubijeni“ za žrtve genocida, već samo reč „stradali“, kao da se radi o saobraćajnom udesu, za koji su naravno krive same žrtve. Toliko licemerje i cinizam posledica su činjenice da na čelu države stoji čovek koji je, kao i svi drugi lišeni osećanja pravičnosti, surov prema nižima a ponizan prema višima.
Njegovo dodvoravanje Trampu prevazilazi sve primere poniznosti i ulizništva, čak i one kakvi su iskazivani srednjevekovnim apsoutnim vladarima. Ne birajući reči i istinu on je američkoj javnosti saopštio da je Tramp najpopularniji američki predsednik u Srbiji i da će, dođe li u Srbiju, biti dočekan kao heroj, verovatno zbog ubistva 168 iranskih devojčica.
Rukovodeća ekipa Srbije, Vučić, Đurić, Brnabićka i svi drugi, ćute kao zaliveni i nikada nisu nijednu reč rekli o stradanju naroda na Bliskom istoku. Te preplašene kukavice, koje ne znaju ništa o časti, moralu i dostojanstvu, uspele su da i većinu građana srpske nacionalnosti bace u totalnu apatiju, ravnodušnost i idiotikos. Osim izolovanih pojedinaca, u Srbiji nije nikoga briga za masovne pogibije naroda na Bliskom istoku, za neljudske patnje kojima su izloženi milioni civila, žena i dece.
I ne samo to. U Srbiji se o tome uopšte ne diskutuje, nema razmene mišljenja, kritike i izraza nezadovoljstva. Šta više, u nedavnom svedočenju da Vučić, uprkos obećanju da će s time prestati, i dalje isporučuje oružje Izraelu, gotovo svi anketirani su pozdravili isporuku oružja kao finansijski korisnu, što će reći – što više mrtvih, to veća zarada.
Pred srpskim društvom stoji bolno pitanje: da li će i kada izaći iz ovoga mraka u koji ga je bacila škola šešeljizma, da li će uspeti da u svoje vrednosti uvrsti humanost, solidarnost i sposobnost razlikovanja istine i laži.
Autor je aktivista
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
