Sve dvoznačnosti napretka

Jozef Racinger – Benedikt XVI: Evropa – Njeni temelji danas i sutra (20)

Sadašnji papa Benedikt XVI zasigurno spada u najznačajnije teologe današnjice. U knjizi čije delove uz ljubaznost beogradskog izdavača „Novoli“ objavljujemo u feljtonu, autor se otvoreno suočava s ključnim pitanjima evropskog identiteta: Kako je nastala Evropa i koje su njene granice, šta su temelji evropskog identiteta? Ko ima pravo da se naziva Evropejcem i uđe u novu Evropu? Na osnovu tih pitanja on ističe značenje upornog naglašavanja duhovnih korena Evrope i moralnog temelja politike EU.

Ipak, postoji i dvoznačnost napretka: napredak počinje da ugrožava stvaranje, temelj našeg postojanja. On proizvodi nejednakosti među ljudima i proizvodi nove pretnje svetu i čovečanstvu. U tom smislu je neodložno usmeriti napredak na bazi moralnih kriterijuma. Kojih kriterijuma? To je problem. Iznad svega, trebalo bi da bude jasno da se napredak proteže na odnos čoveka sa materijalnim svetom, ali kao takav ne ostavlja prostor – kako su nas učili marksizam i liberalizam – novom čoveku, novom društvu. Čovek kao čovek ostaje isti u primitivnim okolnostima, kao i u tehnički razvijenim i ne postaje veći time što je naučio da koristi bolje razvijene uređaje. Bit čoveka nastaje u svakom ljudskom biću na samom početku. Stoga ne može postojati novo, napredno i zdravo društvo u koje ne samo da su nade polagale velike ideologije, nego društvo koje sve više postaje – nakon što je razbijena nada u onostranost – sveopšti cilj kome se svi nadaju. Zdravo društvo pretpostavilo bi kraj slobode. Pošto čovek ostaje uvek slobodan, ponovo započinje sa svakom generacijom, stoga se mora uvek i ispočetka izgrađivati pravedan oblik društva u uvek novim uslovima. Zbog toga je područje politike sadašnjost, a ne budućnost. Budućnost je samo u meri u kojoj današnja politika nastoji da stvori oblike prava i mira koji bi mogli da imaju vrednost i sutra i tako da pozovu na odgovarajuće reforme koje bi preuzele i nastavile ono što je dostignuto. Ali u to ne možemo biti sigurni. Mislim da je važno imati u vidu te granice napretka i izbeći ih lažnim bežanjem u budućnost.

Na drugom mestu želeo bih da spomenem nauku. Nauka je veliko dobro, upravo stoga što je oblik nadzirane razumnosti potvrđene iskustvom. Ipak, postoje i patologije nauke, iskrivljavanja njenih mogućnosti u korist moći u kojima se istovremeno gazi dostojanstvo čoveka. Nauka može da služi i neljudskosti. Pomislimo samo na oružja za masovna uništenja ili na eksperimente s ljudima ili na trgovinu ljudima radi vađenja organa. Mora biti jasno da se i nauka mora podvrgnuti moralnim merilima i da se njena prava priroda uvek gubi kada se umesto u službu dostojanstva čoveka stavi na raspolaganje moći i tržištu ili uspehu kao jedinom merilu.

Konačno, tu je i pojam slobode. I ona je u moderno doba poprimila različite mitske obrise. Sloboda je često shvaćena anarhično i jednostavno neinstitucionalno i tako postaje idol. Ljudska sloboda može uvek biti sloboda pravednih uzajamnih odnosa, sloboda u pravednosti ili postaje laž i vodi u ropstvo.

Kraj