„U službi ksenofobne ideologije“: Sporazum EU o migracijama i azilu koji stupa na snagu sutra predviđa i pritvaranje dece

Ono što se od tada dogodilo je sve potpuno suprotno, piše Šada Islam, komentatorka za pitanja EU sa sedištem u Briselu i rukovodilac „New Horizons Project“, kompanije za strategiju, analizu i savetovanje, u kolumni za Gardijan.

Vlade širom Evrope, sa izuzetkom Španije, sprovode strože mere nego ikada ranije protiv migranata, kroz politike koje su nekada odbacivale kao politički toksične.

To je ostvarenje sna ne samo za krajnju desnicu u EU, već i za mejnstrim konzervativce i političare centra-levice, poput danske premijerke Mete Frederiksen.

Najnovija verzija sporazuma EU o migracijama i azilu, koja bi trebalo da stupi na snagu sutra 12. juna, uključuje izgradnju centara za obradu zahteva van teritorije EU i deportacionih čvorišta u trećim zemljama, kao i proširena ovlašćenja vlada za pritvaranje, uključujući i pravo da se pritvaraju deca, te ubrzane procedure za deportacije.

Novi deportacioni propisi omogućiće ono što više od 80 organizacija za ljudska prava naziva „ICE-stil“ (ICE-Američka agencija za imigracije i carinu poznata po kontroverznim tehnikama postupanja prema migrantima) praksama, racija, pritvaranja i prebacivanja u centre van teritorije širom Evrope.

Melisa Kamara, poslanica Evropskog parlamenta iz redova Zelenih, s pravom ovaj pakt naziva „pravnim arsenalom koji služi ksenofobnoj ideologiji“.

Međutim, uprkos kritikama, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen nastavlja da sarađuje sa jakim liderima i autoritarnim vladama.

EU zapravo tim državama plaća da zadrže nepoželjne migrante van svojih granica.

Neprijatni krug sa kojim je EU spremna da posluje sada se proširio i na Talibane. Po prvi put, Direktorat Evropske komisije za unutrašnje poslove priprema sastanak u Briselu sa delegacijom predstavnika Talibana iz Avganistana.

Uprkos upozorenjima da bi ovaj poziv mogao da legitimizuje režim koji EU čak ni formalno ne priznaje, zvaničnici insistiraju da su razgovori isključivo „tehničke prirode“ i da je važno održavati kontakt sa talibanima zbog isporuke pomoći i prava žena.

Ali ovi razgovori nisu o širokim ograničenjima prava žena, uključujući zabranu srednjeg i visokog obrazovanja za devojčice i žene, ograničenja zapošljavanja žena i zabrane pristupa javnim prostorima koje su talibani uveli od povratka na vlast u avgustu 2021. godine.

Oni se odnose na prisilno deportovanje tražilaca azila čiji su zahtevi za zaštitu u Evropi odbijeni – deportacije u zemlju u kojoj povratnici mogu biti izloženi proizvoljnom hapšenju, pritvaranju i mučenju, i koja se istovremeno nalazi usred prehrambene krize.

Međutim, ono što počinje sa migrantima ne završava se sa migrantima. Istorija nas je naučila da, kada političke elite ubede ljude da neki ljudi zaslužuju manje prava, manju zaštitu i manje empatije od drugih, krug isključivanja se širi i na sve nas.

Bojim se da se to već događa. Tokom godina posmatranja EU, video sam kako se od upravljanja migracijama pomera ka odvraćanju, a zatim ka deportacijama, odnosno „remigraciji“ – pojmu koji je nekada izazivao javno zgražavanje, a danas se raspravlja na samitima i polako ulazi u mejnstrim politike.

Nije ni čudo, kada su i lideri krajnje desnice za istim stolom na samitima.

Političke elite u EU imaju tendenciju da svoje najstrože politike skrivaju iza birokratskog jezika i pozivanja na administrativnu nužnost. Sporazumi „gotovina za migracije“ nazivaju se „partnerstvima“, deportacije postaju „upravljanje povratkom“, a oni koji su prisilno vraćeni kući označavaju se kao „kriminalci“, „ilegalni“ ili „neregularni“.

Takav dehumanizujući jezik ima za cilj da pažnju skrene sa prava i dostojanstva ka kontroli, odvraćanju i sprovođenju mera, čime se lakše opravdavaju pritvaranje, potiskivanje na granicama, ubrzane procedure i kolektivna sumnja.

Iza takvih politika, međutim, stoji ono što Evropska mreža protiv rasizma naziva „zamišljenom belinom“, političkim konstruktom koji određuje ko prirodno pripada Evropi, a ko ostaje trajno sumnjivi autsajder.

Jezik demografske pretnje, „kulturne zamene“ i civilizacijskog opstanka postaje sve prisutniji sa obe strane Atlantika, što je snažno istakao i istoričar i naučnik za antirasizam Ibram X. Kendi.

Sve je to povezano. Ista Evropa koja je s pravom dočekala ukrajinske izbeglice raširenih ruku sprovodi nezakonita vraćanja onih iz ratom pogođenih zemalja globalnog juga. Iste institucije EU koje razgovaraju sa talibanima o deportacijama već više od dve godine čine malo da zaustave izraelski genocid u Gazi.

Političari koji strastveno govore o odbrani međunarodnog poretka zasnovanog na pravilima kada je reč o Ukrajini, mlako su reagovali na nezakoniti američko-izraelski rat protiv Irana i uglavnom su se ograničili na diplomatski teatar kada su evropski građani na flotilama pomoći za Gazu pritvarani, maltretirani i ponižavani od strane Izraela.

Ova pitanja nisu identična, ali su povezana zajedničkom spremnošću EU da selektivno primenjuje svoja pravila i principe u zavisnosti od toga ko je pogođen. Ipak, kao što je istorija pokazala, kada izuzeci postanu pravilo, oni dobijaju sopstveni zamah.

To već možemo da vidimo kada se pro-palestinski protesti sve češće prikazuju kao bezbednosna pretnja, policijsko nasilje se normalizuje, a univerziteti se pritiskaju da nadziru debatu i marginalizuju one koji se usude da govore.

Danas u Evropi novinari i aktivisti za ljudska prava suočavaju se sa zastrašivanjem i optužbama za antisemitizam kada kritikuju Izrael, a humanitarne organizacije se kriminalizuju zbog sprečavanja smrti migranata na moru.

Evropska društva se zaista suočavaju sa stvarnim pritiscima rastuće nejednakosti, nedostatka stanova i preopterećenih javnih službi. Umesto da rešavaju te probleme, naši političari biraju lakši put – demonizaciju izbeglica, migranata i manjina.

Tokom većeg dela svog profesionalnog života verovala sam da su, uprkos svim manama, institucije EU ostale utemeljene u posvećenosti demokratiji, ljudskim pravima i vladavini prava. Verovala sam da postoje mehanizmi samoispravljanja. To poverenje je danas mnogo teže održati.

Ali naučila sam da ono što počinje sa Palestincima ne završava se sa Palestincima. Izostanak opšteg ogorčenja zbog planiranog sastanka sa talibanima podseća da, kada šok postane mejnstrim, svi mi – bez obzira na rasu, religiju ili poreklo – postajemo potencijalne mete, zaključuje Šada Islam.