Prvi korak na putu stvarne pobede

Milovan Jauković: BOŽE, BLAGOSLOVI AFRIKU (22)

Najnovija knjiga u izdanju Danasa čije odlomke objavljujemo hronika je epohalnih i dramatičnih zbivanja u Južnoj Africi, viđenih kroz prizmu novinskog izveštača i posmatrača tog fascinantnog dela savremene istorije. Knjiga je u izvesnom smislu i svedočanstvo da su i u Africi moguća politička čuda i uspešne priče, ali i storija o uzrocima apokaliptičnih tragedija nesrećnog Crnog kontinenta. Zemlji iznad Rta dobre nade pošlo je za rukom da ostvari poduhvat stoleća, da iz režima aparthejda na miran način pređe u društvo demokratije i ravnopravnosti.

S južnoafričke ali i svetske političke pozornice otišao je „Nacionalni Madiba“, poslednji autentični heroj burnog XX veka. Analitičari zbivanja u ovom delu sveta, Mandelini obožavaoci, pa i oni koji mu nisu ni malo naklonjeni, slažu se u jednom. „Mandelin legat prevazilazi sam život čoveka koji je Južnu Afriku pretvorio u specijalno mesto u svetu. Madiba nam je ostavio ideju nacionalnog pomirenja koja se ne može ni sa čim uporediti“, rekao je Kris Landsberg, analitičar johanesburškog Centra za političke studije.

Jedini čovek koji je osporavao takve ocene izrečene u superlativima jeste sam Mandela, koga su njegovi savremenici zbog patricijskog držanja i manira, ali i žestine kojom je branio svoja uverenja i borio se za njih prozvali „južnoafričkim lavom“. „Pogrešno je misliti da je to delo jednog čoveka. Poslednje godine nisu bile rezultat delovanja pojedinca već pokreta. Povlačim se čiste savesti da sam tome doprineo na mali i skroman način“, izjavio je Mandela u jednom intervjuu.

Nepodeljeno je mišljenje da su zaštitni znak Mandelinog predsednikovanja ideja nacionalnog pomirenja i Komisija za istinu i pomirenje, koja je imala zadatak da razotkrije zločine počinjene za vreme aparthejda na obema stranama barikade i zaleči rane prošlosti.

Svoje povlačenje Mandela je najavio takoreći neposredno po inaugurisanju u prvog crnog predsednika Južne Afrike, kad je saopštio da se neće kandidovati na narednim predsedničkim izborima. Razlozi za povlačenje nisu ležali, prevashodno, u bremenu poodmakle životne dobi, zasićenosti politikom ili iskrenoj želji da penzionerske dane pred kraj života provede u igri s brojnim unucima. Stvarni motivi odlaska kompleksni su i sofisticirani koliko i sam životni put ove nesvakidašnje političke ličnosti.

Madiba je bio i ostaće simbol nove Južne Afrike i njen idejni arhitekta. Mandela je otišao, jer je manirom vanserijskog lidera shvatio da Južnoj Africi ne može ništa više da ponudi, da joj je potreban političko-socijalni građevinar drukčijeg kova, generacija mlađih lidera koja mnogo veštije barata modernom ekonomijom od heroja koji je proveo tri decenije iza rešetaka. Uz sve to, Mandeli je bilo jasno da bi produžetak u senci njegovog oreola sveca mogao samo da šteti mladoj demokratiji.

Najslavniji penzioner današnjice našao je i toliko željeni privatni i porodični mir, na kraju političke karijere i životnog veka. Mandela se oženio svojom dugogodišnjom prijateljicom Grasom Mašel, udovicom mozambičkog predsednika Samore Mašela.

Pred njegovim naslednikom Tabom Mbekijem ležao je, međutim, nimalo lak zadatak. Ako je Madibina era bila vreme učvršćivanja demokratije, Mbekiju je preostalo da „političko čudo“ operacionalizuje u vidu opipljivijeg ispunjenja izbornih obećanja datih i dalje dozlaboga siromašnim crnim masama. Obaveze ovog priznatog intelektualca i ekonomiste bile su tim pre veće zato što je ANC na drugim izborima ostvario ubedljiviju pobedu nego na prvim, osvojivši čak dve trećine glasova birača. Magnitudu tog izazova upečatljivo je odslikavao podatak da će biti potrebno najmanje tri decenije da većinsko crno stanovništvo dostigne donju granicu siromaštva, pod uslovom da godišnja stopa privrednog rasta bude bar šest odsto.

S političke pozornice neslavno je otišao i poslednji beli predsednik Južne Afrike, koga su pregazili i vreme i istorija. Frederik Vilem de Klerk, čije su političke reforme vodile ukidanju aparthejda, demonstrativno se na pola mandata povukao s mesta potpresednika u Vladi nacionalnog jedinstva. Svojim nastupom pred Komisijom za istinu i pomirenje, u ime Nacionalne partije, potvrdio je da je bio i ostao samo još jedan beli predsednik, po kome se „odvojeni rasni razvoj mogao moralno opravdati“. Iako se izvinio Južnoafrikancima za bol i patnje koje im je naneo aparthejd, De Klerk je ostao dosledan uverenju da je aparthejdovska imperija zla nastala iz idealističkih pobuda, a da su njeni tvorci i zastupnici bili „moralno časni ljudi i dobri hrišćani“!

Takav De Klerk postao je neugodan balast i samoj Nacionalnoj partiji, čija se glasačka baza rapidno proređivala. Suočen s nezadovoljstvom i kritikama u stranačkim redovima, De Klerk je bio prinuđen da podnese ostavku na mesto lidera partije i povuče se iz politike.

U godinama nakon dolaska demokratije „nacija duge“ i dalje se rve s problemima rasnih i ekonomskih nepravdi koje joj je u nasleđe ostavilo pola veka aparthejda. I pored mirnih izjašnjavanja birača i maratonskih napora Komisije za istinu i pomirenje, recidivi rasizma i eksplozivno bujanje kriminala pogađaju praktično svaki aspekt južnoafričkog političkog života. I upravo to potvrđuje koliko je duboko bio u pravu Nelson Mandela kad je svoje sugrađane upozorio da je Južna Afrika tek napravila prvi korak na putu stvarne pobede.

Kraj