Govorio je sporije nego inače

Naime, 1995. policija mi je oduzela automobil zbog navodnih indicija da su brojevi na motoru i šasiji prepravljani. Nisu uvažavali dokumenta koja sam im pokazao, kao ni činjenicu da je vozilo legalno kupljeno od prethodnog vlasnika, provereno i registrovano u policiji. Tužio sam policiju i pozvao Petkova upitavši ga da li može da pronađe kontakt prethodnog vlasnika automobila jer živi u njegovom delu grada. Odgovorio mi je: „Pomešao si, nisam ja policajac, već kriminalac.“ Dalje nismo razgovarali na tu temu.

Ipak, mladić koji mi je prodao vozilo pozvao me je posle nekoliko dana i potom pred sudom, sa dokumentima koja je imao, dokazivao da je s vozilom sve u redu. Sudski spor protiv policije sam dobio, uz obavezu da mi vrate automobil. I dobio sam ga, pod tri uslova: da ne mogu da ga vozim, da ga registrujem i da ga prodam! Na kraju sam našao način da preko inspektora iz jedne od gradskih opština saznam šta mi je činiti. Proverio je i dan kasnije mi saopštio da odem po vozilo, da ga odmah prodam i da više nikad ne registrujem automobil na svoje ime. Naravno, rekao mi je drugarski, ti znaš zašto su ti ovo namestili! To „naravno“ značilo je da sam se nekom važnom zamerio svojim pisanjem. Sagovornik nije klimnuo glavom na ovu konstataciju, ali je dodao nešto važnije: „I budi srećan što su se zadržali na automobilu.“

Sa Petkovim sam se kasnije čuo više puta. Poslednji put desetak dana pre nego što je preminuo. Dugačak razgovor, imao je potrebu da pričamo o raznim temama. Govorio je sporije nego inače. Pitao sam ga gde je bio u poslednje vreme. Odgovorio je da se bacio u menadžerski posao. Sa poznatim pevačem narodne muzike obilazio je gradove u Srbiji i organizovao mu koncerte. Lepo su zarađivali, ali: „… šta vredi kad posle sve pošmrčemo.“ Dogovorili smo se za skorije viđenje.

Pričali su da previše koristi kokain, da je preterivao. Umro je u 46. godini usled srčanih problema, drugi tvrde zbog trovanja narkoticima. Pozlilo mu je 15. decembra 2002, prebačen je na VMA, ali je ubrzo izdahnuo.

Kao nesuvisla šala mogla bi da zvuči činjenica da je Beograd, po svim kriminalističkim parametrima, do početka devedesetih bio jedna od najbezbednijih svetskih prestonica. U vremenu o kojem je govorio Bojan Petrović kriminalci su poštovali nepisano pravilo da ovde ne čine nepodopštine, a da sklonost ka pustolovinama zauzdaju do odlaska u inostranstvo. Niko im nije pravio probleme oko izdavanja pasoša.

Najveći broj mladića, koji su devedesetih pokušavali da dosegnu status kriminalnih zvezda, nije imao priliku da okusi raskoš života u inostranstvu koji je Bojan Petrović godinama vodio. Kada je stigao u Švedsku, otac mu je bio u zatvoru jer je, kada je napadnut u svom noćnom klubu, ubio napadača navodno u samoodbrani, ali je ipak osuđen na robiju. Vlasta Petrović od 1966. nije živeo u Srbiji. Slovio je za jednu od naših obaveštajnih legendi. Pričali su da je baš on proizveo neke od najuspešnijih operativaca bivšeg DB-a, ali su, po svemu sudeći, njegova poznanstva i prijateljstva utrla put kojim je Bojan krenuo s prvim danima punoletstva.

Sa 22 godine je od oca preuzeo razrađen i unosan posao, radio bi petnaestak dana, potom dvadeset putovao po Evropi: Kopenhagen, Amsterdam, Hamburg, Frankfurt…

Najbolje ga je opisao bivši policajac: „Svaki opasan kriminalac želeo bi da izgleda kao on.“ Nije bio ni nalik uobičajenoj predstavi o kriminalcima, što je često uspevao da iskoristi u teškim trenucima kada su nevin osmeh i lik dobrog dečaka dragoceniji od oružja. Bio je na višegodišnjoj robiji, ali ni to na njemu nije ostavilo vidljivog traga. Upoznao se samoćnim i velikim kriminalcima, pomagao im je pri bekstvu iz zatvora po Evropi, organizovao im skrivanje od policije.

Nastavlja se