Nove forme solidarnosti

Mark Abeles: Antropologija globalizacije (04)

Mark Abeles je francuski etnolog i politički antropolog. Mentor u radu na doktorskoj tezi bio mu je Klod Levi-Stros. Od 1979. do 1995. godine radio je kao rukovodilac istraživanja u Laboratoriji socijalne antropologije u Parizu, a 1995. godine u tom gradu osnovao je Laboratoriju za antropologiju društvenih ustanova i organizacija (LAIOS) i bio njen direktor do 2010. godine. Danas je Abeles direktor Francusko-argentinskog centra u Buenos Airesu. U Biblioteci XX vek objavljena je Antropologija globalizacije, u prevodu Ane A. Jovanović.

Godine 1909. postojalo je 37 međunarodnih vladinih organizacija i 176 međunarodnih nevladinih organizacija; sredinom devedesetih prvih je bilo 5.500, a broj drugih narastao je na 90.260. Stvorena je gusta mreža aktivnosti pri novonastalim organizacijama i forumima kao što su Ujedinjene nacije, G8, Međunarodni monetarni fond, Svetska trgovinska organizacija i Evropska unija.

Svedoci smo, danas, oštrih rasprava i sukoba mišljenja oko uticaja globalizacije na političku ravan i na načine upravljanja. Pojam državnog suvereniteta, koji je bio od najveće važnosti u oblasti političke filozofije i akcije, sada je doveden u pitanje zbog ekonomske međuzavisnosti sveta i potrebe da se upravljanje finansijskim i ljudskim tokovima stavi u šire okvire. Razume se, granice i dalje postoje; to su one teritorijalne međe zahvaljujući kojima razlikujemo nacionalne države po njihovim osobenostima. Osim toga, kao što rečito svedoče današnji sukobi u svetu, i dalje je gotovo svuda prisutan zahtev za punim ispoljavanjem državnog suvereniteta. Međutim, politika velikih sila, koja je svoj vrhunac doživela tokom Hladnog rata i konkretizovala se u polarizovanom svetskom poretku i dubokom jazu između Istoka i Zapada, danas je ustupila mesto složenijoj stvarnosti; nju odlikuje dvostruki proces. S jedne strane, naime, postoji prividna hegemonija jedine supersile, Sjedinjenih Država; s druge strane, primetno je da ta organizovana moć slabi pred nasiljem, onim koje je svoj najspektakularniji izraz dobilo 11. septembra. „Razuđenost i rascepkanost međunarodnog nasilja, koje danas ima više socijalni nego politički karakter, dezorijentiše topovske cevi i obesmišljava snove o antiraketnim projektilima“, piše Bertran Badi.

Jedan od najvidljivijih učinaka globalizacije je veliki porast nejednakosti, pre svega između Severa i Juga, kao i rastakanje tradicionalnog socijalnog i kulturnog tkiva. U takvom okruženju, pojava novih vidova nasilja, koji podrazumevaju manje-više sofisticirane načine samožrtvovanja, izmenila je klasične okvire polemologije. Državna sila više nema monopol; odsad je najvažnije dejstvo razuđenih mobilnih mreža, nevezanih za određene teritorije. Time su uzdrmane pređašnje strategije čija je prvenstvena odlika bilo centralizovano ustrojstvo; a one su, velikim delom, počivale na industriji naoružanja.

To je najava pojave koju Bertran Badi naziva „nemoć sile“. Savremeni međunarodni odnosi, primećuje on, ušli su u novo razdoblje. Logika sile predstavlja, u punom smislu reči, istorijsku provokaciju; jer, ona neizbežno dovodi do nestabilnosti i sukoba. Drugim rečima, mondijalizacija je korenito promenila predstavu o sili zasnovanoj na primatu nacionalne države; na mondijalizovanoj sceni, tokovi terorizma imaju isti intenzitet kao protok informacija koji ih, štaviše, umnožava. Možda je vreme da postanemo svesni zastarelosti onog mehanizma upravljanja koji je bio prisutan i delatan u celom 20. veku. Globalizacija je, dakle, dovela u pitanje nacionalnu državu, koja se temeljila na načelu izomorfizma naroda, teritorije i legitimnog suvereniteta. Rastući broj deteritorijalizovanih grupa, „raznolike dijaspore“ gotovo svuda na planeti, uzrokovale su stvaranje novih, translokalnih formi solidarnosti.

Nastavlja se