Planetarna politička iskustva

Mark Abeles: Antropologija globalizacije (08)

Mark Abeles je francuski etnolog i politički antropolog. Mentor u radu na doktorskoj tezi bio mu je Klod Levi-Stros. Od 1979. do 1995. godine radio je kao rukovodilac istraživanja u Laboratoriji socijalne antropologije u Parizu, a 1995. godine u tom gradu osnovao je Laboratoriju za antropologiju društvenih ustanova i organizacija (LAIOS) i bio njen direktor do 2010. godine. Danas je Abeles direktor Francusko-argentinskog centra u Buenos Airesu. U Biblioteci XX vek objavljena je Antropologija globalizacije, u prevodu Ane A. Jovanović.

On je žilavo ukorenjen i privlačan građanima, za razliku od izveštačenosti i prolaznosti proizvoda kakve nude transdržavni mediji. Nova digitalna sredstva komunikacije povećala su interakciju između članova istojezičnih zajednica i ojačala etničko jedinstvo, podstičući nove nacionalizme.

Tačno je, naravno, da novi mediji otvaraju put ka udaljenim zajednicama; istovremeno, međutim, oni i pojačavaju svest o razlikama. O tome svedoče pojave idiosinkrazije i cepkanja u globalizovanom svetu: nacionalne kulture ostaju žilave. Nije slučajno ni to što države čuvaju kolektivno sećanje u nacionalnim okvirima, u odsustvu nekakve univerzalne istorije ili zajedničkog poimanja globalnog istorijskog vremena. Nacionalizmi su i te kako živi: dovoljno je setiti se nedavnih ratova i simbolike koja ih je okruživala.

Sasvim je rečita i činjenica da se broj nezavisnih država učetvorostručio od 1945. do danas; ukorenjenost u nacionalnu državu se zadržala, čak i u okrilju transdržavne kapitalističke elite. U postkolonijalnom svetu države nisu samo zaostaci ranijih vremena, osuđene na odumiranje. Problemi vezani za granice nikada nisu bili toliko prisutni kao danas. Uprkos masovnim migracijama, ljudima je potrebno da imaju svoje prostorno odredište i sidrište; omeđivanje teritorije i dalje je aktuelno pitanje, tim pre što su u globalizovanoj ekonomiji opstale nejednakosti između pojedinih područja.

Očigledno je da postoji potpuno razilaženje između dve grupe analitičara: prvi ukazuju na teške posledice mondijalizacije po političke mehanizme, dok drugi u njoj vide prolaznu pojavu koja ne može dubinski da izmeni strukturu međunarodnih odnosa. Da li je moguće pronaći izlaz iz tog spora? Treba li, pri razmišljanju o globalizaciji, odbaciti čak i samu ideju suvereniteta? Ili, naprotiv, veličati otpornost države i tvrditi da proces globalizacije ne predstavlja istinsku novinu?

Moguće je odbaciti takvu dilemu i savremeno doba razmatrati sa razdaljine istoričara. Upravo je taj stav zauzeo Žan-Fransoa Bajar, koji tvrdi da na globalizaciju ne treba gledati kao na nešto sasvim novo: jer, smatra on, u 19. veku već je postojalo nešto što naziva „planetarnim političkim iskustvima“ od Napoleonovih ratova do iskustva kolonijalizma i jačanja imperijalizama. Ta prva globalizacija ogledala se u formiranju međunarodnih tela u oblastima kao što su ekonomija i finansije, ali i u osnivanju međunarodnih udruženja, političkih organizacija. Međutim, Bajar primećuje da je uspostavljanje mehanizama upravljanja na planetarnom nivou teklo naporedo sa osnivanjem država; on podvlači činjenicu da su globalizacija i državni suverenitet ne samo međusobno spojivi, nego se čak mogu uzajamno snažiti. Ovo bi bilo dokazivo i na primeru današnjeg trenutka, ako je tačno da sve veća integrisanost na međunarodnoj ravni zaista vodi „ušančavanju u vlastiti identitet“ i reafirmisanju nacionalnih vrednosti, ukorenjivanju u teritoriju. Tako je pristupanje pojedinih država Evropskoj uniji uzrokovalo jačanje nacionalnog osećanja u zemljama centralne i istočne Evrope. „Transdržavna dimenzija međunarodnog sistema predstavlja plodno tle za bujanje države“; ova donekle provokativna formulacija oslikava stanovište istorijske sociologije kojim se ističe povezivost procesa preobražavanja kapitalizma i, s druge strane, istrajavanja državnog okvira kao ključnog referenta. Po ovom gledištu, globalizacija ne samo da ne menja datu međunarodnu političku scenu, nego čak može podsticajno delovati na stvaranje novih država i na njihovo jačanje, na proces „kristalisanja sistema država.

Nisam pomenuo ovu raspravu stručnjaka za međunarodne odnose samo zbog značaja koji ona ima za uži krug učesnika, već zbog njenih širih dometa. To što se danas postavlja pitanje uloge, pa i budućnosti nacionalne države, pokazatelj je sumnje u dalju primerenost načina na koji je vlast u našim društvima bila donedavno organizovana. Čini se kao da se glavno pitanje svodi na postojeće i predstojeće promene državnog suvereniteta u neizvesnom svetu kakav je danas ovaj naš.

Nastavlja se