„Politika“ na kineskom znači „ispravljanje“: vladar treba da ispravlja postupke i misli ljudi, počinjući od sebe. Vlast je, prema kineskim predstavama, iskonski zadana ljudima; ona je neodvojiva od ljudske težnje ka savršenstvu, i tamo gde nema vladara ljudi će „ako se ne raštrkaju kud koji, napraviti metež“. Nemoguće je shvatiti upornu vernost Kineza tradicionalnoj državnosti, i istinski sveti trepet pred njom, a da se ne vidi činjenica da je vlast u staroj Kini imala i religiozni i moralni smisao.
Vladimir Maljavin: Kina – istorija, kultura, religija
Autor ovog feljtona i istoimene knjige spada u vodeće savremene sinologe. Objavio je preko 30 knjiga i 300 članaka posvećenih istoriji Kine, komparativnom proučavanju civilizacija, kao i prevoda kineskih klasika. Predavao je na Moskovskom državnom univerzitetu „Lomonosov“, a takođe je bio profesor po pozivu na univerzitetima u Japanu, Kini, SAD (Salva Regina) i Francuskoj (Pariz 7). Već deset godina predaje na Univrzitetu na Tajvanu.
Kineska imperija je sve do XX veka čuvala crte arhaičnih verovanja. Država se u Kini u suštini svodila na okvire carskog doma, dinastičkog drveta, kao neke vrste „jedinstvenog tela“, koje je obuhvatalo sve članove roda, žive i mrtve. Car je, pak, vršeći prinošenje žrtve počivšim precima, nastupao kao posrednik između zemaljskog i zagrobnog sveta. Ti carski rituali bili su čisto porodična stvar, koja se nije ticala podanika imperije, što, između ostalog, objašnjava čestu i bezbolnu smenu dinastija u kineskoj istoriji. Istovremeno, vladar se smatrao centrom kosmičkih snaga, fokusom vrtloga sveta; on je imao zadatak da izvršava misiju uređenja Vasione i, shodno tome, neminovno je uživao moralni ugled. Kao posrednik između nebeskog i zemaljskog sveta, vladar Kine je nosio titulu Sina Neba (tien ci). Verovalo se, čak, da postoji veza između pojedinih administrativnih oblasti i nebeskih sazvežđa.
Sve je to značilo da je državna vlast imperatora bila nedeljiva i da nije dozvoljavala suprotstavljanje, a sam imperator je morao upravljati u skladu sa prirodnim promenama – pre svega, sa smenom godišnjih doba. Stari Kinezi mislili su, čak, da vladar mora da živi u posebnoj kuli, takozvanoj Presvetloj Sali, gde mu je red nalagao da zauzima sobu, uzima hranu i nosi odeću u skladu sa godišnjim dobom. Slični propisi, koji su se ticali načina života vladara, često su bili tek fantazije dvorskih ceremonijal-majstora, ali, recimo, običaj da se objavljuje početak poljskih radova, ili da se pogubljenje zločinca odloži do jeseni – doba umiranja – sačuvalo se gotovo do naših dana.
Na taj način, vladar je, prema zvaničnoj ideologiji imperije, usmeravao kretanje čitavog sveta do poslednje njegove čestice i bio pravi „daritelj života“ svim bićima. Neposlušnost caru u Kini se smatrala ne samo krivičnim delom i kršenjem moralnih načela već istinskim svetogrđem, nasrtajem na same temelje vaseljenskog poretka. Ovim se, između ostalog, objašnjava nemilosrdnost kojom su gušena čak i najbojažljivija istupanja protiv državne vlasti. U širem smislu, upravljanje državom u Kini nalikovalo je vodenom toku: nema potrebe ulagati napor da bi se voda naterala da teče tamo kuda ona po svojoj prirodi stremi, ali teško onom ko pokuša da joj pregradi put. Druga upečatljiva slika pripada Konfuciju, koji je vladara uporedio sa vetrom, a narod s travom: „Trava se naginje u pravcu u kom duva vetar.“ Formula Konfucija mogla se iščitati i obrnutim redosledom: vladar je trebalo da pronikne u „osećanja naroda“, da zna potrebe i težnje svojih podanika, jer „Nebo vidi i čuje očima i ušima naroda“. U drevnim imperijama činovnici su imali obavezu da sakupljaju i dvoru predstavljaju narodne pesme, predskazanja i ostalo. Neke drevne knjige sadrže čak savet da se posebno sakupljaju „mišljenja robova i varvara četiri strane sveta“, to jest ljudi najudaljenijih od imepratorskog dvora. Ali svrgavanje dinastija, kao rezultat narodnog ustanka, smatralo se kaznom Neba zato što je gospodar zanemario potrebe naroda.
Moralni ideal, kosmološka simbolika i administrativna svakodnevica u kineskoj imperiji stapali su se u jednu ideju vlasti kao rituala. Shodno tradicionalnoj doktrini, vladar je trebalo samo da simbolizuje vlast oličenu u njemu, tj. da „upravlja putem nedelanja“, da „samo sedi na tronu u dubokom muku“. U suštini, vladar je bio ovaploćenje spokoja, kao simbola svakog delanja. Simbolična dimenzija vlasti, ideja vlasti kao tajne, dobila je u Kini značaj dovoljan sam po sebi. Vlast u Podnebesnoj imperiji nije bila predmet dogovora društvenih snaga, nego prećutnog sporazuma između vladara i podanika. Otuda neutaživo interesovanje kineskih vladara za strateško mišljenje, puteve i načine potajnog postizanja svojih ciljeva, što, međutim, nije podrazumevalo ni svesno licemerje, ni obmanjivanje podanika, ni utoliko pre samovolju, jer su politiku kao javnu delatnost mogle obezbediti samo opšteprihvaćene vrline. Čak i ako je vernost vladara tim vrlinama bila varljiva, radilo se o neizbežnoj iluziji, korisnoj, i u tom smislu potpuno realnoj (vidi u poglavlju „Filozofska tradicija“, u četvrtoj glavi).
Ideja vlasti, kao rituala, dominirala je u epohi dinastije Džou, gde je opravdavala inertnost legitimnih careva pred vojnim diktatorima. Ona je posebno bila popularna u doba ranih imperija, kada se čak i smena dinastija izvodila u vidu bogougodne ceremonije: svrgavani vladar trebalo je, naizgled dobrovoljno, da ustupi tron dostojnijem nasledniku, a od ovog se očekivalo da se nećka da zauzme njegovo mesto, da bi na kraju popustio pred upornim molbama „naroda“. Kasnije su svi vladare počeli, naprosto, ubijati, ali poznata ceremonijalnost, makar i demonstrativna, nipošto nije nestala iz političkog ponašanja rukovodeće vrhuške, o čemu svedoči opšteprihvaćena fraza „kineske ceremonije“. U Kini taj izraz nije imao onu ironičnu nijansu, koju je dobio u Evropi, jer se radilo o jedinom postojećem načinu da vlast stekne poverenje. Ne treba, takođe, zaboravljati da je ideja „upravljanja posredstvom nedelanja“ u staroj Kini imala svoje objektivne pretpostavke: u uslovima kada je preovladavala naturalna privreda i kada su javne funkcije bile slabo razgraničene ritual je bio najvažnije sredstvo objedinjavanja društva.
Ideja rituala, kao suštine vlasti, pretpostavljala je organsku koncepciju društva u kome dobrobit svakog čoveka zavisi od saradnje svih ljudi. Na državu i čitav svet gledalo se kao na živo telo, a jednom od glavnih karakteristika mudrog vladara smatralo se probijanje, „prohodnost“ (tung) svih kanala za cirkulisanje „životne energije“ u svetu – kako u prirodi, tako i u društvu.
Nastavlja se
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
