Sloboda i duhovno oslobađanje

Izostalo je traženje oslonca u istoriji revolucionarnih pokreta, u onim njegovim intelektualnim strujama koje su ozbiljno shvatale princip radničkih saveta, kakvih je bilo ne samo u zapadnoj Evropi nego i u ruskom boljševizmu sve do 1921. godine (do Kronštatskog ustanka i njegovog svirepog gušenja). Ignorisano je i vlastito iskustvo, prevashodno ono koje personalizuje Vicko Krstulović, komunistički prvak drevnog grada Splita i legendarni vođa dalmatinskih komunista koji se zalagao za originalnu koncepciju privrednog i društvenog razvoja Jugoslavije kao pomorske zemlje („jadranska orijentacija“) koju su razbucali kominternovci, domaći staljinisti i populisti.

Drukčije shvatanje revolucije, o čemu je već bilo reči, koje počiva na Marksovom načelu da je „sloboda pojedinca uslov slobode za sve“ najuverljivije su artikulisali filozofi i sociolozi oko časopisa Praxis i Korčulanske letnje škole (1963-1974), zalažući se i za njegovu metodu „bespoštedne kritike svega postojećeg“. Sloboda je i praktički nadolazila višegodišnjim duhovnim oslobađanjem u umetnosti, nauci, obrazovanju, javnom komuniciranju (1955-1975). Pojavio se i studentski pokret, kao deo planetarnih emancipatorskih kretanja. Svojom kulminacijom, 1968, kroz štrajk Beogradskog univerziteta, u znak protesta zbog nasilja režima, uzdrmani su temelji monopola vlasti i manipulativnog samoupravljanja.

Usledio je novi talas nasilja (1968-1972) prema svakoj principijelnoj alternativi datom poretku. S devizom „ova vlast je krvlju osvojena, bez krvi se ne predaje“ bukvalno je s javne scene „počišćeno“ sve ono što je etiketirano kao „ekstremna levica“ i „crni talas u kulturi“. U pobedničkom taboru nisu samo pristalice staljinističkog shvatanja revolucije. Tu su i hrvatski „maspokovci“ i srpski „liberali“. I nisu svi oni prošli Kominterninu školu. Personalni sastav vlasti bitno se menja, monolitnu staru elitu smenjuje devet u osnovi istih struktura vlasti u republikama, pokrajinama i JNA. A kada uspon Miloševića seže k vrhu vlasti tokom tzv. antibirokratske revolucije i događanja naroda uklanjaju se i poslednji stari kadrovi s javne scene. Jezgro vlasti ostaje autoritarno ali s podmlađenom krvlju. Ostaju i stare veze sa delovima podzemlja u likvidacijama pripadnika političke emigracije. Čuva se i razgranata mreža doušnika. Sam Milošević i sledbenička propaganda ističu novi cilj revolucije. To nije nekada slavljena klasna borba, već nacionalna borba radi zaštite srpskog naroda, kroz institucije i mimo njih, borbom neprestanom („Ako ne znamo da radimo, umemo da se bijemo“).

Ukoliko se takva politika poistovećuje s nacionalizmom previđaju se neke bitne karakteristike populističke revolucije. U njoj je nacionalizam važan sastojak, ali nema, kao u vreme romantizma, u prvom planu afirmativnu funkciju, da se pokaže i dokaže, već je pre svega defanzivan, demonstrira zaštitničku ulogu („Niko ne sme da vas bije“). Vlastiti etnos se dočarava kao vaskolika žrtva, ugrožen sa svih strana ili, kako glasi verovatno najpoznatija fraza iz toga vremena, da su Srbi „ostatak zaklanog naroda“ koja je autora, pesnika Matiju Bećkovića, vinula među „najumnije srpske glave“ i, biće, vrhunskog ideološkog i etičkog arbitra. Citirana sintagma, pak, nije puka dosetka, već ima i funkcionalni značaj: raspirivanje psihoze straha za elementarnu bezbednost građana, sugeriše se verovanje u spasilačku ulogu službi bezbednosti države. Darovit za razne kalambure, autor rado nosi šapku legendarnog Šerloka Holmsa, zorno promovišući lik nekog „junaka našeg doba“, superiornog spram Ilije Čvorovića, „balkanskog špijuna“, skrojenog za masovnu razonodu. Kao pojas za spasavanje nude se srednjovekovne relikvije: „sabornost“, čiju okosnicu čini simbioza trona, oltara i sablje. I crkvena etnofilija. Drugo, za razliku od starog poimanja revolucije, gde je vlast sila pomoću koje se seže u neko novo razdoblje, populistička revolucija je lišena te eshatološke dimenzije. Ona je i polazište i ishodište. Narod je večan ili ga nema.

Kraj

Od ponedeljka novi feljton

Dušan Pavlović Mašina za rasipanje para Ovo je insajderska priča iz kabineta ministra privrede Saše Radulovića 2013-2014. Knjiga odgovara na pitanje koje nas sve zanima kako se upravlja srpskom ekonomijom.