Unutar jednog plemena

Mark Abeles: Antropologija globalizacije (10)

Mark Abeles je francuski etnolog i politički antropolog. Mentor u radu na doktorskoj tezi bio mu je Klod Levi-Stros. Od 1979. do 1995. godine radio je kao rukovodilac istraživanja u Laboratoriji socijalne antropologije u Parizu, a 1995. godine u tom gradu osnovao je Laboratoriju za antropologiju društvenih ustanova i organizacija (LAIOS) i bio njen direktor do 2010. godine. Danas je Abeles direktor Francusko-argentinskog centra u Buenos Airesu. U Biblioteci XX vek objavljena je Antropologija globalizacije, u prevodu Ane A. Jovanović.

Nastojaćemo da uočimo šta tačno podrazumeva to pomeranje i da pokažemo šta se u tom procesu stvara: kako se kroz njega grade političke predstave i praksa. Da bismo ovaj cilj dosegnuli, antropološko stanovište je podesno utoliko što nudi širu perspektivu odnosa ljudi prema vlasti; osim toga, ono daje elemente za poređenje koje savremene rasprave često zanemaruju ili potiskuju. A danas nam je taj zaobilazni pristup potrebniji nego ikada.

Ipak, da ne bi bilo zabune, valja naglasiti kako nam nije namera da proizvoljno zamenimo jedno stanovište drugim, smatrajući da je „pogled“ antropologa pronicljiviji od svih drugih. Na ovaj pristup navodi nas sama priroda tog izmeštanja i sve krupne posledice koje ono uvodi. Jer, reč je o procesima čiji značaj uveliko nadilazi dijalektiku u koju pokušavaju da ih zatvore. Danas smo svedoci novoizumljenih mehanizama koji gotovo da nemaju ničeg zajedničkog sa nama bliskim pojmovnim i institucionalnim okvirima. Gledano iz ugla antropologa, takva situacija nema u sebi ničeg posebno iznenađujućeg. Staviše, u doprinose antropologije i ubraja se, između ostalog, to što je bacila svetlo na političke mehanizme sasvim drugačije od filozofskih i politikoloških shvatanja na kakve smo bili navikli.

Prosta činjenica da su na teorijsku scenu uvedena društva „bez države“ za posledicu je imala značajno izmeštanje fokusa iz njegovog dotadašnjeg središta. Kada je krajem 19. veka razmatrano pitanje porekla države, evolucionističko stanovište odnelo je prevagu. Zamisao da je ljudska vrsta od stanja divljaštva ostvarila napredak do civilizovanog stadijuma predstavlja srž radova Luisa Morgana o drevnom društvu. Bezmalo arheološki pristup kakav su istraživači imali, kao i njihova želja da sakupe poslednja svedočanstva jednog sveta na putu da sasvim iščezne, postepeno su otvorili nova pitanja koja su se ticala zapadnjačkog shvatanja političke sfere. Razvitak etnografskih studija pokazuje da etnocentričkom pogledu na svet pripada ideja po kojoj se u zajednici delotvorno mogu stvari rešavati ne samo u okviru državnog ustrojstva, nego i kroz drukčije organizacione forme; drugim rečima, nije potrebno pribeći centralizovanim i hijerarhizovanim sistemima.

Kao što pokazuje Edvard Evans-Pričard, čak i acefalne grupe, neprekidno izložene procesima fisije i fuzije, zadržavaju koherentnost i identitet; to je zato što oformljuju mehanizam za regulisanje odnosa među grupama u razdobljima sukoba. Politički element nije nekakav poredak koji bi bio nametnut spolja i koji bi se održavao zahvaljujući za to nadležnoj instanci ili instancama, već se oslanja na sistem vrednosti zajednički svim članovima tog etnikuma. Otuda nije slučajno što Evans-Pričard smatra da se politički element nalazi u predstavi koju jedinke stvaraju o svojoj pripadnosti grupi. Za politologa, ovaj mehanizam je neobičan utoliko što mu se dejstvo u potpunosti odvija u negativu. Grupe se nameću i opstaju kroz međusobno sukobljavanje.

Naime, od najveće važnosti je krvna osveta, to jest „trajno neprijateljstvo“. Krvna osveta stvara neprijateljsko stanje među grupama u celini; one tako održavaju nepromenljiv odnos na delovima teritorije. „Unutar jednog plemena“, piše Evans-Pričard, „borba uvek dovodi do krvne osvete; odnosi krvne osvete glavno su obeležje plemenskih grupa i omogućavaju plemenskoj strukturi da se širi ili smanjuje“. Politički sistem kod Nuera izuzetno je fleksibilan mehanizam dodatnog međusobnog sukobljavanja, koji za posledicu ima proces stvaranja i rasturanja grupa: tu vlada, po njegovim rečima, „uređena anarhija“.

Politička komponenta zapravo se ogleda u socijalnoj dinamici, u dijalektici između jedinke i mnoštva koja se odvija kroz objedinjavanje i cepanje grupa. Tu je mehanizam nadmetanja važniji od dominiranja. Pojam političkog sistema ne označava zasebni entitet koji bi, nekom vrstom magije, mogao da se odvoji od socijalnog, već izražava viđenje kakvo zajednica ima o skupu svih segmentiranih procesa. Nueri su proučeni i opisani primer negativne politike. Evans-Pričard je uočio, u svoj njihovoj dvosmislenosti, centrifugalna kretanja koja nagrizaju pastirsko društvo, ali ga istovremeno i jačaju.

Nastavlja se