Svi poraženi slave pobedu

Tačno godinu dana od početka tromesečne bombaške „kampanje“ Atlantskog saveza na Srbiju, delimično, i Crnu Goru, ovdašnji i svetski mediji registrovali su dva simptomatična događaja: najpre je u sedištu NATO u Briselu njegov generalni sekretar Džordž Robertson zvanično priznao ono što se godinu dana uporno negiralo, da su avioni Alijanse bacili ni manje ni više nego 31.000 granata sa osiromašenim uranijumskim punjenjem. Uporedo s tim, na internetu je zvanično osvanula poternica Interpola sa fotografijom Slobodana Miloševića.
Ma koliko se poneko trudio da ovim „sitnicama“ (koje život znače) ne pridaje preveliki značaj, da ih uklopi u skoro kompletirani mozaik višestruke tragedije naroda na ovim balkanskim prostorima, oba događaja su možda najsvežiji dokaz opšteg utiska da se ni godinu dana posle raketnog i bombaškog košmara nijedan od aktera nesreće nije ni primakao nekakvom relativno podnošljivom izlazu. Raspletu koji bi konačno stavio tačku na balkanske iracionalne međunacionalne konflikte, neprestano potpaljivanje požara, starih i novih žarišta, na stradanje običnih ljudi, istih onih u čije su ime gospodari neba i zemlje, onih tamo i ovih ovde, pokretali ratne, propagandne, nacionalističke i sve druge mašinerije za proizvodnju zla i mržnje. Sa jednim jedinim ciljem – uništiti, ubiti, unesrećiti, disciplinovati, pokoriti. Poništiti svaku nadu da je mir moguć, odnosno da rat i razaranja nisu prokletstvo i sudbina ovog podneblja. Pravilo da se svaki rat započinje, vodi i završava da bi se dobili pobednici i poraženi, na primeru Srbije i Kosova kao da je izgubilo na važnosti. Godinu dana od slanja prve rakete na ciljeve u Srbiji, 24.marta uveče, svi koji su na bilo koji način doprinosili uvećanju tragedije ovaj „jubilej“ slave kao svoju „briljantnu pobedu.“ Likuju jedni, drugi i treći, svesni da bi im priznanje poraza naprosto uskratilo mogućnost za prikrivanje sopstvene odgovornosti za rat i smrt. Slobodan Milošević slavi „junačku pobedu nad najvećom svetskom silom“, veličanstvenu obnovu“, deli odlikovanja i časti, simulira ulogu „vrhovnog komandanta“, eliminiše svaki potencijalni ili stvarni otpor svom samovlašću, kreće u „u svetu nezabeleženi preporod“ Srbije. Međunarodna zajednica, tačnije njena okosnica NATO, uprkos svemu, i dalje podstiče zabludu da je, time što je Kosovo istrgla iz Miloševićevog zagrljaja, sprečila „humanitarnu katastrofu svetskih razmera.“ Kosovski Albanci, taj treći faktor „nedovršene kosovske bitke“, smatraju sebe jedinim istinskim dobitnikom samim tim što im je nesreća dojučerašnjih suseda stvorila iluziju sopstvene sreće i ostvarenja „vekovnog nacionalnog sna“, nezavisnosti ili – u krajnjem ishodu – svekolikog albanskog udruživanja u jednu državu.
Ta planski isforsirana i inscenirana euforija sračunata je na to da se i u krajnje poražavajućim okolnostima sačuvaju i odbrane zatečene ili stečene pozicije, održi visok stepen napetosti i konfuzije, utisak da će rat još potrajati, ne bi li se sledeća faza bilo kakvog raspleta ove balkansko-evropske krize dočekala sa relativno opipljivijim izgledima da se utiče na njegov kranji ishod. Iz činjenice da rat na ovim prostorima, započet još davne 1991, radikalizovan i intenziviran u potonjim godinama sve do oblika nemilosrdnog nacionalističkog i ekspanzionističkog obračuna ovdašnjih plemenskih poglavica i besomučnog zasipanja Srbije raketama i bombama, zaista nije završen već samo prigušen, nije teško naslutiti da će se agonija nastaviti. I trajaće sve dok ne prevlada razum, odnosno dok se ne shvati da su svi, baš svi – poraženi. I da nema te „veličanstvene ratne pobede“ koja bi mogla nadoknaditi bol za izgubljenim, prekriti i sakriti pustoš koju za sobom ostavljaju krajnje avanturistička i arogantna vlastodržačka politika jednih, slepilo drugih, još moćnijih, sklonih verovanju da se logikom „zub za zub“, „bombom na metak ili nož“ može bilo šta rešiti, i nesputana nacionalistička mržnja i netolerantnost trećih.
Tek će vreme, naravno, kao nepristrasni arbitar, pokazati koliko je čija krivica za ovdašnji univerzalni sunovrat, ali neka time razbijaju glavu oni koji prežive ovu srpsku, balkansku i evropsku golgotu. No, neke činjenice i istine vidljive su od samog početka i svako odlaganje ozbiljnog i trezvenog suočavanja sa njima samo će gomilati rizike od dalje eskalacije konflikta i nasilja i učiniti da eventualni rasplet bude plaćen još apokaliptičnijim stradanjem ljudi, čitavih naroda i njihovih država. Na nesreću, nijedna od involviranih strana nije ni blizu toj i takvoj katarzi, još opstaju na čvrstom uverenju da nema te cene koju narod i „oni drugi“ neće platiti da bi se dokazalo kako „smo apsolutno bili u pravu“.
Bilans takve logike je dramatično porazan. Sve Miloševićeve „jugoslovenske“, „nacionalne“, „oslobodilačke“, „patriotske“, u finalnoj fazi i „odbrambene“ i „antiimperijalističke“ bitke završene su katastrofalnim posledicama: bivša jugoslovenska država raspala se u krvi i stradanju, stvorena je nova s kojom, osim vladajuće elite u Srbiji, niko nije zadovoljan i kojoj takođe preti oružani raspad, Srbi „svih zemalja“ utočište su morali da potraže u već poodavno očajnoj, razorenoj i ojađenoj Srbiji. A ona sama, u stalnom raskoraku između ambicija svog jednodecenijskog gospodara i nemoći da ostvari njegove želje ili da mu se na primeran način suprotstavi, dospela je do same ivice ponora. Postala je svetski izgnanik, kojeg vole i poštuju samo njoj slične zemlje, sistemi i diktature i propale nacionalističke, boljševičke, pa i otvoreno deklarisane fašističke političke grupacije od Le Pena do Žirinovskog. Izneverila je svoju istoriju i tradiciju, prokockala nacionalno dostojanstvo, izgubila čak pravo da se makar nada da će joj jednom stići proleće od kojeg neće strepeti i smrzavati se do kostiju. Država joj je sve kraća i uža, osiromašila do srama, Kosovo sve dalje, ali je njena samodovoljna oligarhija prkosna u ambiciji da ostane i bez Vojvodine i Sandžaka, možda i sopstvenog juga, da se svede na one granice od kojih je nekad i počela, predkumanovskog, beogradskog pašaluka.