400 godina

Prenebregnuto je da Šekspir, koji je sedamnaest godina mlađi od Servantesa, umire trinaest dana kasnije od njega. To je onaj vremenski razmak koji je potreban da se, recimo, posle proslave u Grčkoj i Bugarskoj, Božić slavi i u Srbiji. Famozni zaostatak od 13 dana u starijem, julijanskom kalendaru, u odnosu na gregorijanski kalendar. U Engleskoj, protestantskoj, antikatoličkoj Engleskoj Šekspirova doba, na snazi je bio kalendar julijanski – stoga Šekspirova smrt, koja je trinaest dana mlađa, pada u isti datum kao i Servantesova. Šteta bi bilo da nema ove greške.

Ona, ta Greška, čovečna je koliko i dela dvojice pisaca, čiju smrt podvodi pod isti dan, uprkos činjenicama. Nije, dakle, sve i uvek u pukim faktima. Kao što ni činjenični sud da Don Kihot i Hamlet nikada nisu postojali kao ljudi, ne ometa vrednosni sud da su njih dvojica (dobro, uz Fausta), u stvari, najegzemplarnije dve ličnosti, dve najautentičnije humane egzistencije, u poslednja (nešto više od) četiri veka čovečanstva.

Otkad ga je Servantes izveo iz biblioteke napolje, Don Kihot se, među nama, bori za ideale vrlina kojima se u knjigama učio. Don Kihot je prvi arhetipski junak moderne Evrope, za kojim, iako su kao književni likovi stariji, slede Hamlet, Don Huan i Faust. Jer Don Kihot je, ipak, najautentičniji među autentičnima. Zato što je jedino on i mudrac i ludak, i komičan i tragičan. On je inspiracija i uzor romantičarima, jer jeste prvi evropski romantičar.

Misliti danas o Evropi znači upreti pogled u budućnost kao što je to, pre četiristo (i jedanaest) godina, učinio Don Kihot. Zašto? Zato što su najsmeliji duhovi Evrope, od Eshila do Tomasa Bernharda, uvek postavljali donkihotsko pitanje o rasporu između, s jedne strane, evropskog idela demokratije, slobode, jednakosti i bratstva među ljudima, i, s druge strane, evropske stvarnosti; pitanje o rascepu između najboljih evropskih knjiga, muzičkih kompozicija, skulptura, slika, arhitektonskih celina i, s druge strane, realnosti u kojoj ta remek-dela nastaju, a mnoštvo ljudi, koji ih ne mogu čitati ni videti, trpi neslobodu i tavori u bedi. Prvi koji je uzorno postavio to detinje čedno pitanje i izašao napolje da bije bitku za ostvarenje knjiških ideala, jeste Don Kihot. U njemu je, dakle, tačka preseka svih smelih i valjanih evropskih pogleda iz prošlosti i budućnosti. On je osnovni lik Evrope – njeno spasenje i veselje.

Taj knjiški moljac, oduševljen vrlinama, zaljubljen u ideale koje je stekao u knjigama što ih je čitao kroz decenije, ove ideale jeste pronašao u tričavom štivu, ali ih je prečistio čistotom svog srca i vedrinom svoje slobodarske želje! To je veliko umeće ironije Migela de Servantesa, koji je i sam u avanturu pisanja knjige o Don Kihotu krenuo od namere da napiše samo knjigu koja će ismevati najpopularnije knjige njegovog doba, a kroz deset godina pisanja, napisao je knjigu čiji će junak postati arhetip evropskog intelektualca koji rešava da menja stvarnost prema načelima vrline, uprkos običajima i društveno-političkoj podobnosti.

Tokom četiri stoleća borbe za pravdu i istinu, u ime poniženih i uvređenih, menjale su se knjige koje Don Kihot čita, menjalo se njegovo oružje, menjale su se vetrenjače protiv kojih se bori! Već je Hajnrih Hajne, pre sto pedeset godina, uvideo da su vetrenjače njegovog doba, doba romantizma, zapravo banke! I eto, to je, servantersovsko-hajneovsko, duhovno mesto rođenja dramatičara Bertolta Brehta, čiji je gospodin Puntila, zapravo, Don Kihot svog doba, a sluga mu Mati – svoga doba Sančo Pansa.

Servantes piše da je Don Kihot čedo i najboljih knjiga „koje će tek biti napisane”. I behu napisane! I dan-danas se pišu. Ideale Rusoovih spisa i knjiga francuskih enciklopedista ostvarivali su Don Kihoti u Revoluciji 1789. godine, a ideale Marksovog dela u Revoluciji 1917. Jedan od njih, koji je najveći deo svog života proveo u staljinističkim gulazima, veliki pripovedač Varlaam Šalamov, nije uzalud donkihotski rekao: „Bio sam učesnik velike izgubljene bitke za istinsku obnovu čovečanstva.”

Čemu nas uči Don Kihot? Uči nas da je mala verovatnoća da se ideali ostvare, ali da je život bez borbe za ostvarenje ideala, ništavan život. Zato je Don Kihot i lud i prepametan, i veseo i tužan, a roman o njemu i humoran i setan, ispunjen željom i melanholijom. Uprkos tragičnoj sudbini čoveka, on (roman i ličnost) u čoveku budi herojsko osećanje.

Najzad, Don Kihot nas uči i ovo: ukoliko vrag odnese šalu, herojsko je delo od svog života sazdati primer za podsmeh.