Žestoko se uskomešalo srpsko tabloidstvo! Besni frontovski rat! Ne bira se oružje! Leti perje! Otpadaju uši! A zna li se zašto? U smislu… Šta je uzrok, a šta povod? Ako mene pitate, i povod i uzrok su isti – nema više mesta pod tepihom? Kakvim, more, tepihom? Eh kakvim. Onim ispod koga se odgurkuju ovdašnje pokvarenjaštvo, muljavine, marifetluci i prljavština. Olinjao se i istrulio ćilim! Izbija đubre na površinu. Pa dobro, šta kažem, hoće li se na kraju nešto raščistiti? Oće moj Crven Ban. A šta kažem – ko će pobediti? Svejedno! Whoever wins we lose. Ka i vazda.
Stvar bi se mogla postaviti i malo drugačije: we lose even when we win. Na šta tačno mislim? Na poprilično kilavu euforiju koja je se, posle neprimanja Kosova u Unesko, raširila po Srbiji i svim „srpskim zemljama“. Radost je da kažemo bila velika, ali – pusti maksimalizam – istovremeno i pomućena činjenicom da članice Uneska nisu bile jednoglasno „protiv“, a naročito činjenicom da su „za“ glasale neke države od kojih se to, je li, nije očekivalo. Evo, recimo, šta o tome kaže naslov u poslovičnoj „Politici“: „Komšije se obrukale, ali šta bi Grčkoj?“
Zašto je Grčka izdala zlatno pravoslavlje? Pojma nemam! Sigurno je imala svoje razloge i interese – od kojih neke i „Politikin“ tekst navodi – ali kakvi god bili ti razlozi, oni su unutrašnja stvar suverene Grčke. Kao što su isto to i razlozi ne manje suverenih Makedonije i Crne Gore. I sve bi to bilo u redu – takav je život – da se naš državni vrh ne ponaša kao da su Makedonija i Crna Gora (privremeno) bivše srpske kolonije koje su u obavezi da glasaju onako kako metropola i Lazanski smatraju da treba.
Helena što se tiče, oni, fakat, jesu pravoslavni, ali mudro razdvajaju pravoslavlje i politiku, a naročito razdvajaju pravoslavlje, pagansku mitologiju i vlašku magiju. Osim toga, sumnjam da je helenskoj pažnji promaklo da bratska Srbija već dve godine nema ambasadora u Atini i da tamošnja srpska posla otpravlja ličnost za čija su prediplomatska posla zainteresovani organi takozvanog gonjenja.
Ne trčite pred rudu. Nema tu nikakve antigrčke zavere! To je (najverovatnije) stvar puke kombinatorike – koja će struja progurati svog bašelčiju u Atinu – treba tamo letovati – ali znate šta, ako neka zemlja dve godine ne šalje ambasadora u drugu zemlju, to obično bude znak duboko poremećenih odnosa, što ovde nije slučaj, ali jeste manifestacija srpske seljačke politike. Kao… Mi smo bratski narodi, pravoslavni… Neće nama to Grci zameriti. Nisam baš siguran da je tako. Ima tu jedna čudna stvar. Niko toliko ne voli da pobeđuje kao gubitnici – to je samo naoko nelogično – i možda gubitnici čak ne bi ni bili gubitnici da ne očekuju da neko drugi pobeđuje umesto njih. A šta gubitnici rade kad okolina ne može – ili neće – da pobedi umesto njih. Kako šta? Zna se! Odseku sebi Crven Ban.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
