Juče smo apsolvirali da palanka, sama po sebi, nije ništa loše i da je, štaviše, ukoliko je deo uređenog sistema, odlično mesto za život, a danas ćemo se pozabaviti nevoljama koje nastaju kada palanka, to jeste njen duh, naumi da postane sistem, što je u Srbiji odavno postao.
A kakve su posledice? Pogledajte kroz prozor, a potom se osvrnite oko sebe.
Kako onomad rekoh, daleko je palanka od obožavanja smrti, o, ne, vrvi ona od života, ali znate šta, i svaki senkrup vrvi od života koji – viđi vraga – ma koliko loše mirisao, igra vrlo važnu ulogu u ustrojstvu sveta. Jer da nije senkrupske faune, koja strpljivo razgrađuje otpadne materije, naslage đubreta u našim bi palankama narasle do neba.
Apsolvirali smo, znači, da palanka voli život. Šta tu onda ne štima? Način na koji ga voli, eto šta. Voli, dakle, palanka da živi, ali, rekosmo onomad, isključivo „pod njenim uslovima“, što će reći rutinski, bez napora, puštajući „uslovima“ na volju, a budući da je to, bar na ovom svetu, nemoguće – palanka kreće da svet upodobi sebi i svojim potrebama. I – kakav je rezultat? Pogledajte svet, a naročito Srbiju. Ne znam šta drugo da vam kažem.
Svet je, međutim, tvrd orah, nije ga lako slomiti, i zato palančanin, sav osupnut, počinje da se ibreti i da glumi šokiranost banalnim, očiglednim i nebitnim stvarima, svetskom nepravdom na primer, a lenjost da uradi ono što kao od šale može uraditi – krečenje palanačkih fasada, čišćenje ulica i odvodnih kanala, recimo – zabašuruje šatro rešenošću da uradi nemoguće.
Sećate li se kakav je samo cunami oduševljenja izazvala svojevremena izjava gigapalančanina, Ćosića, da mi, bajagi, možemo i ono što ne možemo. Palančanin amaterski glumata da se bori sa silama nemerljivim i nemogućim, a samopotvrđivanje ne nalazi u stvaranju nečeg novog, nego u razaranju svega što mu nije po ukusu i što mu smeta. Upravo to je slučaj našeg najuglednijeg filozofa palanke, Bin Ćirjaka, koji se – po Smajlovićkinom naređenju – latio da razbuca Konstantinovića, a sudeći po najavi teksta (danas izlazi u Politici) i Boru Ćosića, koji se drznuo da tu nešto zucne. I tekst i Bin uredno će biti nabijeni na odgovarajući vaspitni organ, čim ga celog pročitam, sada imam taman dovoljno karaktera da se osvrnem na Bin Ćirjakov naslov – „Pisac sa nacionalnom ili nacifikovanom penzijom“ – koji mi se čini kao krunski dokaz Bin Ćirjakovog seratorstva i palanaštva. Jer, ma koliko se upinjao i ma koliko se lažno predstavljao, palančanin – a naročito palanački filozof Ćirjak – naprosto ne uspeva da se vine iznad horizonta omeđenog guzicom, tanjirom, novčanikom i cenovnikom (Kosovo kao najskuplja srpska reč). Ne bih da prejudiciram, ali mi se javlja da će Bin Ćirjakov argument contra Ćosića biti Ćosićeva nacionalna penzija koju mu je, je li, narod dao, a on o narodu tako… Kondukter, kesu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
