Ovih dana, ko bi rek’o, bilo je i lepih, proživljenih događaja – iskrenih doživljaja od javnog značaja. Srpsko književno društvo nagradu „Biljana Jovanović“ uručilo je Svetislavu Basari za njegov roman „Anđeo atentata“. Jedna retko čestita nagrada dospela je u prave ruke, majstoru pisanja.
O liku Gavrilke Principa i funkciji atentata koji je izvršio, Basara i ja imamo suprotna mišljenja, ali to ne utiče na moje estetsko uživanje u njegovoj ludičkoj virtuoznosti kad piše o tome kako prestolonaslednik Ferdinand, post mortem, piše o svom atentatoru i svemu (u)ostalom. Ironija podriva rigidnost (svake) ideologije. A Basara je pisac bespoštedne ironije svega postojećeg.
(I još nešto! S godinama, sve više muke zadaju mi javni intelektualci i intelektualke koje smatram sličnomišljenicima. Provalija između deklamovanih reči i ponašanja postala je podjednak obrazac održavanja u visokom društvu i s ovu i s onu stranu vlasti.)
Biljana Jovanović bila je autentični kritičar svega postojećeg. Njena pojava sevnula je srpskim društvom poput munje iluminativno. Niko nije bio toliko i tako beskompromisan kao ona. Imala je kredo, a ne ideologiju, i to je bilo jednostavno: u svakom bogovetnom trenutku ne samo ukazivati na čoveka u neravnopravnom položaju nego se do kraja boriti za njega.
Kada sam pisao komad i režirao predstavu „Zatvor podunavske regije“, po motivima sve četiri drame Biljane Jovanović, želeo sam da predstava ima tu neponovljivu nervno-intelektualnu strukturu njene ličnosti, da bude inkarnacija poetike njenog morala koji se živi do poslednjeg damara, a ne propoveda.
U razgovoru s bliskom prijateljicom Biljane Jovanović, pesnikinjom Vasom Pavić, saznao sam da joj je u jednom autoanalitičkom trenutku Biljana rekla: „Ja se ne plašim da budem ponižena!“ Tada sam shvatio kakva se robustna snaga i smelost nalaze u toj krhkoj ženi, kakva autentičnost i kakva sloboda. Znao sam kako da počnem i kuda da vodim tu anarho-jurodivu predstavu.
Biljana Jovanović bila je beskompromisna i sa sopstvenim životom. Bez ijedne proračunatosti! Živela je sasvim kratko, i sasvim duboko. Strahovita brzina njenog življenja nabrala je toliko siline da bi se ta sila štedro mogla razdeliti na desetine dugovekih života. Živela je, dakle, brzo, i desetostruko. Da je mogla da ostane živa, brojni među njenim saborcima i saborkama, koji je se o godišnjici smrti prigodno prisete, pred njenim bi prodornim pogledom morali da polože račune zbog svih onih kompromisa kojima su ogadili našu opozicionu, nevladinu i alternativnu društvenu scenu.
O prvom romanu Biljane Jovanović, „Pada Avala“, objavljenom 1978. godine, kada je književnici bilo dvadeset pet godina, pisao sam ovako:
„Junakinja romana, mlada žena, flautistkinja, Jelena Belovuk, u strastvenoj težnji da se veže za nešto ili nekoga, za neku misao ili emociju, shvata da sve više i više ostaje odvojena, nevezana ni za šta i ni za kog. Ona je muzičarka, njena je profesija apstraktna. Ona je supruga koja je brak sklopila da bi učinila uslugu drugaru-suprugu; taj brak je fiktivan. Ona je roditeljsku ljubav upoznala ne direktno, od roditelja, već posredno, preko tetke. Ona je majka abortirane dece. Ona je ljubavnica onih koji joj se ne sviđaju, ali im udovoljava iz razloga nekog nečistog jedinjenja čežnje, milostinje i besa. Ona se pita: „Da li osećam pripadnost autobusu 26, kojim se svakodnevno od početne do krajnje stanice vozim bez razloga“, i to pitanje predstavlja horizont ovog sveta u raspadanju subjekta.
Pre nego što će se naći u sanatorijumu na Avali, pred survavanje u tamu nesvesnog, Jelena Belovuk zaključuje: „Ja, sama sebi sopstveni početak.“ „
Ovo društvo koje je danas potpuno izgubilo i kompas i osovinu, može se uspraviti i usmeriti jedino sa ljudima koji su sami sebi sopstveni početak, kakva je bila Biljana Jovanović. Citiram reči Agneš Heler i ispisujem ih velikim slovima: DEMOKRATSKA NACIJA MORA DA SE KONSTITUIŠE U DISKONTINUITETU SA SVOJOM SOPSTVENOM ISTORIJOM.
Kad se pitam da li iko u ovom društvu zauzima danas autentično mesto na kom je neustrašivo postojala Biljana Jovanović, radujem se što ono nije prazno i što je dostojno ispunjeno izuzetnom ličnošću novinarke Brankice Stanković.
Brankica Stanković pokazuje šta je istinsko novinarstvo i šta je društvena moć tog „poziva za šampione“, i to u društvu u kojem se taj poziv već decenijama vuče po prašini, a najpropulzivniji novinari bivši su pripadnici tajnih službi, kao i najpropulzivniji biznismeni.
Da li ima nade? To nije pravo pitanje, jer nade ima i kad ničeg nema. Ovde je pitanje: ima li onih koji umeju da postavljaju prava pitanja i da beskompromisno isteruju na čistac odgovore na njih, pozivajući na odgovornost? Radosna vest je da je počeo da radi portal Insajder.net – urednica mu je Brankica Stanković.
Gl1 Biljana Jovanović mala je kredo, a ne ideologiju, i to je bilo jednostavno: u svakom bogovetnom trenutku ne samo ukazivati na čoveka u neravnopravnom položaju nego se do kraja boriti za njega
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
