Budući da moja malenkost među klijentelom one već poslovične kafanice slovi kao „obično dobro obavešteni izvor“, pita me pre neko veče jedan od redovnijih gostiju a da šta ja mislim o tome što je avion Air Srbije nazvan Miki Manojlović, da li u tome – takođe je pitao – ima neke skrivene simbolike i da li je Miki Manojlović, narodski rečeno, „legao na rudu“, to jest – „podržao“ Oca i njegov nenarodni režim da bi zauzvrat bio nagrađen položajem kulturnog popečitelja.
p { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; }p.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }p.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }p.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; } Simbolike što se tiče – ovako sam mu otprilike odgovorio – držim da je bolje da se avion zove Miki Manojlović nego da Mikija Manojlovića zovu Boeing 737, mada je, po mom skromnom mišljenju, podjednako besmisleno, ne zato što velikan našeg glumišta ne bi zasluživao da nacionalna letelica jednoga dana ponese njegovo ime, nego zato što je preuranjeno i što bi i avionov imenjak – samorazumljivo – želeo da što duže ostane preuranjeno. A zašto, možda se pitate?
Zato što se u civilizovanom svetu – bar je doskora bila takva praksa – nacionalnim avionima i kamionima imena nacionalnih velikana nadevaju tek kada velikan – pu, pu, pu, daleko bilo – premetne svetom. Ali mi ne bismo bili mi – jebo ti nas – kada i tu ne bismo išli ispred vremena. Naučio sam taj mistični nauk od jednog našeg vrlo velikog pesnika (po kome, inače, ništa nije nazvano, bar ne da ja znam) koga sam – dan-dva nakon što mu je vaktile dodeljena srazmerno ugledna nagrada – zatekao u mitskom Kolarcu, svog utonulog u depresiju.
„Počeli su da mi daju nagrade“ – rekao je pesnik – „a to, burazeru, znači da sam mrtav čovek, tako to ide u Srbiji, šta ćeš?“ Pesnikovo „šta ćeš“ nije bilo skraćenica od „šta ćeš, takav je život“, nego pitanje – šta ću da pijem. Pravovremenog (iako zakasnelog) i objektivnog informisanja javnosti, čini mi se da sam se odlučio za vinjak. Šta ćeš? Takav je život.
Dobro, de, veliki je pesnik poživeo još nekoliko godina, čak mu je u međuvremenu – možda da bi se stvar ubrzala – dodeljena još jedna, doduše ne tako značajna nagrada, ali to nije tema naše današnje kolumne. Naša tema je kratkoća našeg „nikada nećemo zaboraviti“. Već smo ovde govorili o tome da ovdašnji fanatizam nezaborava ukazuje na odsustvo kontinuiteta u „kolektivnom“ pamćenju koje se – isključivo o godišnjicama – ritualno „osvežava“ podsećanjima na teške istorijske pičvajze. Da nije tako, ne bi u zemlji Srbiji životni vek bronzanih spomenika podignutih u čast naših velikana bio kraći od – ionako kratkog – velikanskog životnog veka i ne bismo dolazili u situaciju – da kao kompenzaciju – velikanima podižemo spomenike za života, da ih uverimo da ih nećemo zajebati i – kad potegnu, pa umru – zaboraviti, a još bismo manje – kao u slučaju Radovana Karadžića – podizali spomen-ploče da nas i komšijska „kolektivna“ pamćenja ne zaborave. Znate, valjda, šta hoću da kažem.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
