Pre neki dan mi redovni komentator „Cale“ – koji je odavno zaslužio udarničku značku Famoznog – nabi na nos pristrasnost u tretmanu znamenitih srpskih pokojnika. Ko biva… o svakim se martovskim Idama prisetim Đinđića dočim tendenciozno – a da kako drugačije – prećutkujem još jednu nacionalnu veličinu – naslutio sam da je „Cale“ mislio na Slobodana Miloševića – koju je kobni mart prerano pomeo sa lica ovoga sveta.
Ne znam baš tačno zašto, ali „Caletova“ udarnička invektiva me je podsetila na jednu rečenicu iz Nikolaja Fjodorova koja glasi ovako – „Od daće su napravili banket“. Nije baćuška Nikolaj mislio na naše, srpske nekrofilije – imao je privilegiju da ih ne doživi – mislio je njegove, ruske nekrofile, ali budući da su, saglasno teoriji Fome Nikolajeviča, Rusi i Srbi maltene isto – a u pokušajima pravljenja banketa od daće su nesumnjivo isti – onda misao Nikolaja Fjodorova važi i u Njižnjem Novgorodu i u Požarevcu.
Da bi „Caletu“ srce došlo na mesto, reći ću da su mi posmrtne martovske ceremonije – umal' ne rekoh svečanosti – obeju zaraćenih strana – i espeseovske i demokratskostranačke (svih demokratskostranačkih boja) – podjednako odurne, a dodao bih i da su podjednako štetne za istoriju i život u Srbiji. Načelno, nemam ništa protiv daća i poseta grobovima dragih ljudi – dapače – ali, turimo načas prst na čelo, pa se zapitajmo – koliko su obe „ožalošćene porodice“ zaista motivisane potrebom da se na tužni dan sete dragog pokojnika, a koliko seljačkom računicom da nas podsete na same sebe?
Za razliku od evronekrofilije, to jest neobaveznih, šalabajzerskih „šetnji za Đinđića, tradicionalna, srpska patriotska nekrofilija, što će reći martovska grobopoklonjenja u Požarevcu krcata je simbolikom i pride iskusnom posmatraču otkriva mnoga tajanstva srpske levice. Tako mi je, recimo ove godine (a možda i prethodnih) upalo u oči odsustvo nekih svojevremenih levih velikana na višenjem grobu. Posmatrajući tužni skup nisam mogao a da se ne zapitam gde je, recimo, Vučela, šta li radi, šta li mu se događa, a u jednom momentu – posmatrajući TV reportažu sa daće-banketa – nisam, pošteno govoreći, mogao da se uzdržim od smeha ugledavši Tomu Filu (a kasnije i pseudokomunjaru Vulina) kako – kao da je božemeprosti živa – blagonaklono – gledajući je saosećajno u oči – tapšu po ramenu mermernu Miloševićevu bistu i samo što ne prozbore – drž' se, Slobo, nije to ništa, privremeno je to, biće bolje, nećemo skrenuti sa tvog puta, vodi nas i dalje u budućnost.
I u tome su Fila i Vulin – ovaj drugi mimo običaja – bili dibidus u pravu. Kako stvari stoje, vaistinu nećemo skrenuti sa Slobinog puta.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
