Đe ćeš protiv države, jadan ne bio!

Ja sam pre par godina bila na promociji ekonomskog programa Liberalno demokratske partije. Bivši komunistički funkcioneri i podmladak. Tako da ja šešir narodnog heroja Jova Kapičića nisam prošle nedelje ugledala na nepriličnom mestu. Bolje bi mu pristajala narodna pesma, ali ko je smeo da opeva glavu ukrašenu tim šeširom. Razlike u mišljenjima i o političkoj činjenici koju simboliše Goli otok dopuštene su, čak i poželjne. Budući da, sem u trenucima krajnjeg očaja, ne verujem da je dobar neprijatelj samo mrtav neprijatelj, pa sledstveno tome i dobar Koštunica samo mrtav Koštunica, moj heroj za prošlu nedelju je državni sekretar Slobodan Ilić. Državni sekretari su politički kadar. Pa bi Ilić za stranačke zasluge iz proteklih dana, uskoro trebalo da bude nagrađen smenjivanjem na gore. Ilić nas je najposle ohladio sa dve tri rečenice o restituciji. Od koje, ako pravilno čitate Ilića, neće biti ništa. Zato što je Nada Kolundžija, od 2000. godine naovamo, moguće je napredovala, ali Srbija – slabo. Narod se nadao da će barem biti fifti-fifti, pola Srbiji, pola Nadi. Možda bi i bilo da je do Nade, ali Nadi baš i ne smeta što nije. Elem, restitucija je lakmus papir koji pokazuje da gospodski šešir Jova Kapičića u Srbiji ima više potajnih obožavalaca nego što zaprema par kilometara tamo-ovamo oko Nemanjine 11. To se ne bi priznalo ni u tom šeširu, a kamoli u Upitniku Evropske unije. Ali, ne kaže se zalud da istina ima samo jednu nezgodnu osobinu – otkrije se kad-tad. E pa, istina o restituciji se otkrila ovako. Nad lopovskim načinom na koji se vlast u Srbiji odnosi prema nacionalizovanoj imovini, molim da se zna ja takvu imovinu ne potražujem, dakle nad tim se načinom javno zgražaju gotovo svi. Imanje moje porodice na Zlatiboru graniči se sa imanjem koje je 1959. oduzeto porodici Andrije Jevremovića. Jevremovići su neki dan stigli u sve novine. Oni su u tridesetogodišnjem sudskom sporu očito pronašli lukav pravni način da doskoče jalovom lukavstvu države Srbije. Pa je pravosuđe u dva stepena presudilo da opština Čajetina kao korisnik igrališta i još nekih parcela na zlatiborskom Palisadu, treba naslednicima Andrije Jevremovića da isplati 130 miliona dinara. Srbijanska javnost je prošle nedelje glasno odahnula. Pa tako više puta. Zato što je neko, najzad, doskočio državi-prevarantu? Zato? Ma kakvi. Srbijanska medijska javnost odahnula je zbog toga što se država-prevarant spasila još jednom: neki sud nad svim sudovima presudio je da je tužba Jevremovića preuranjena. A da nije, opština Čajetina bi, navodno, propala. A njena se propast navodno priželjkuje iz političkih razloga. A taj razlog leži u činjenici da je tamo na vlasti DSS, a pravosuđem valjda drma DS ili nešto slično. Nešto se pitam: ima li života i posle ljubavi i mržnje između DS i DSS ili smo već odavno svi mrtvi. I hladni.

MLAĐIN PROSTOR: Pre nego što je istinom o restituciji pokušao da ohladi nas već mrtve hladne, državni sekretar Slobodan Ilić pokušao je da nas mrtve hladne, i nezaposlene, ohladi istinom o Mlađinom subvencionisanom zapošljavanju. Nije daleko dogurao. Njegova šefica, ministarka finansija Diana Dragutinović, objasnila je više svima nama nego Iliću, da ministar ekonomije ima „svoj prostor“ u budžetu Republike i u to nema šta da se meša ni ona, još manje Ilić, a ponajmanje mi, takozvana boranija. Dinkić je odmah zatražio najstrožije mere protiv neposlušnog Ilića, koji upada u tuđi, obeležen prostor, a onda nam je izrecitovao kolike pare je po istom osnovu potrošio tokom proteklih četiri-pet godina. Od 2006. godine, naime. Reč je o milionima evra. Budući da je Dinkićev prostor i državna statistika, a pošto nemam političku stranku koja bi me unapredila, osmelila sam se da upadnem u prostor državne statistike, odnosno Dinkićev prostor. Što sam nekažnjeno, ali u neznanju, redovno činila i ranije. Mora da se tamo nalaze rezultati o napretku Srbije naročito očigledni ako se pogledaju s nebeskih visina državnog funkcionera ili službenika. Odakle meni nije dato da ih sagledam. A kad tamo, imam vam šta i poveriti. Prosečan broj zaposlenih u Srbiji, od 2001. do 2010, pao je sa 2.101.668 na 1.795.775. Samo tokom 2004. i 2005. godine broj zaposlenih je u odnosu na prethodnu godinu porastao. U odnosu na 2001. godinu, zaposlenost je smanjena u svim sektorima sem, obratite samo pažnju: u poslovima sa nekretninama i iznajmljivanjem, državnoj upravi i socijalnom osiguranju, obrazovanju i drugim komunalnim, društvenim i drugim uslugama (ovde spada delatnost organizacija na bazi učlanjenja, sportske, kulturne i druge aktivnosti). Zanimljivo je da strane banke ogromnih profita nisu održale nivo zaposlenosti finansijskog sektora iz 2001. godine – broj zaposlenih pao je sa 42.421 na prošlogodišnjih 36.653. Ne treba da vam posebno podvlačim da je broj zaposlenih u prerađivačkoj industriji u posmatranom desetogodišnjem periodu prepolovljen. O tome vam bliže može posvedočiti deo statistike koji se bavi eksplozijom zaposlenosti u poslovima sa nekretninama i iznajmljivanjem. Tu vam je broj zaposlenih porastao sa 56.342 (2001), na prošlogodišnjih 83.544. U poslove sa nekretninama statistika ubraja i iznajmljivanje mašina i opreme.Taj posao čini jedan odsto zaposlenih u sektoru nekretnine, tu je broj zapospenih takođe pao, ali je rastao samo tri godine (2002, 2004. i 2005) u posmatranom desetogodišnjem periodu. Ovih dana među nezposlenima se proučava ponuda Nacionalne službe za zapošljavanje kojom je predviđeno da država, onome ko se prvi put zapošljava,i godinu dana plaća 20.000 dinara (kao platu) plus poreze i doprinose. Zanimljivo je znati da li poslodavci koji se ovom pogodnošću koriste moraju da dokažu da pre toga nisu otpustili isti broj radnika. Koji onda idu na teret toj istoj Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Odnosno onim firmama koje se nisu na vreme dosetile da je 20.000 magična brojka. I ne sumnjam da bi mi ministar ekonomije lako objasnio kako je do nje došao. I u ovom slučaju. I u onom slučaju. Mlađa smišlja. Ostali su SAMO korisnici.