Obrni-okreni, Dačić ispade ličnost meseca u Famoznom. Da je inače poslovično hladnokrvni spoljni popečitelj u poslednje vreme – kako se to kaže – malčice popustio sa živcima, lepo se videlo tokom njegovog gostovanja u jutarnjem programu Pinka, koji nisam gledao, ali sam zato u mojoj omiljenoj žutari, Blicu, pročitao transkript popečiteljevog prepičkavanja sa voditeljem. Ako niste gledali – ili čitali transkript – to se na karakterno ograničenom prostoru ne može prepričati. A i nije od značaja za našu temu.
p { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; }p.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }p.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }p.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }
Naša tema je učestalost nasilnih smrti vladinih činovnika i uposlenika. Nema ni godina dana otkako je u udesu helikoptera poginulo sedam osoba – što državnih službenika, što civila – a pre neki dan je u vazdušnom napadu na uporište islamista stradalo još dvoje. Ako je krivica za pad helikoptera svaljena na maglu i lošu sreću, smrt dvoje „diplomata“ koji to nisu – vezisti i šoferi nemaju diplomatski status – upisana je na raboš Amerikanaca. Uprkos beskonačnim mogućnostima ovdašnjeg zabašurivanja i zataškavanja neprijatnih činjenica, bilo je nemoguće da se ne postavi glasno pitanje – a da šta su naši diplomati radili u haotičnom Tripoliju pod (nepostojećom) kontrolom pobunjeničke „vlade“ kod koje nisu akreditovani i koju niko na svetu ne priznaje.
Na neprijatno pitanje – šta u takvim uslovima radi Ambasada Srbije – ambasador je odgovorio da je to tako odlučeno na „zboru radnih ljudi“. Ko biva… seli šef i osoblje, razmotrili stvar i odlučili da ostanu. Stvar je dodatno zamumuljilo sa povelikim zakašnjenjem objavljeno (u Politici, a da gde bi drugde) sitno pismo ambasadora Potežice upućeno „državnom vrhu“, u kome njegova ekselencija od vlade zahteva da „zaustavi (zlonamerno) pisanje štampe“ i preti da će – ukoliko se vlada ogluši o njegov zahtev – „neprijatne informacije početi da cure“.
Izgleda da su neke „neprijatne informacije“ odnekud ipak procurele jer je Oco u jednom od svojih bezbrojnih obraćanja javnosti natuknuo nešto o mogućnosti da je ambasada ipak bila umešana u trgovinu oružjem, najavio „istragu“, a srpskom narodu i senatu naredio da ima poverenje u „državne institucije“. Jutros, međutim, slušam na radiju spoljnog popečitelja kako poprilično nervoznim glasom i pomalo povišenim tonom tvrdi da nikakve muljavine sa oružjem nije bilo.
E sad se postavlja škakljivo pitanje: čija je starija, Dačićeva ili Ocova? Neki naivčina bi rekao – kako čija, razume se da je starija Ocova, ali naivčina ne bi bio u pravu jer će ovoga puta (kao i mnogo puta pre toga) starija biti Dačićeva. Ima ovde, đuturuimi, jedna siva zona koja je mnogo starija i od Oca, sledstveno čemu proričem da – uprkos vašoj veri u državne institucije – državna istraga ništa neće istražiti i da će sve brzo prekriti snegovi i šaš. Bar dok zbor diplomatskih radnih ljudi ne odluči da otvori ambasadu u turskom Kurdistanu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
