Odavno smo postigli saglasnost u „oceni“ da je Srbija velika tajna, a da mi, Srbi i drugi narodi i narodnosti kojima je zapalo da ovde žive, ako i nemamo mnogo toga – „imamo dušu“.
Današnja kolumna je, čestnejše čorbadžije, posvećena srpskoj, (delimično i Overlordovoj) duševnosti i njenim – što reko Niče – koristima i štetama za život. Ali pre nego što zađemo u sitna crevca, moram reći da me je na današnje refleksije ponukala izjava jedne komentar-hanume koja je svoje smatranje započela decidiranim – Vučić mi nije simpatičan! U političkom smislu (namerno naglašavam ovo „političkom“) imao bih razumevanja za hanuminu izjavu samo pod uslovom da je Overlord od nje tražio mindže, a njoj se (iz njoj znanih razloga) nije davalo. Banalizacija! Može biti, ali tu se, da kažemo, krije problem sa sudovima utemeljenim na emocijama – otvaraju preširoko polje tumačenja, a sužavaju vidike. Osim toga – uče nas crne hronike – mnoga ljubav završi u mržnji ili u nečem mnogo gorem, ali ni u jednoj crnoj hronici nećete naići na reportažu o ljubavi koja je procvetala iz mržnje.
Da li sam ja sledbenik onih šarmantnih, sublesastih utopista XVIII veka koji sanjare o društvu zasnovanom na apsolutnoj racionalnosti? Sačuvaj Bože! Daleko bilo! Upravo su ta „zdravorazumska“ gospoda popločala put najcrnjim totalitarnim projektima i upravo su utopisti etablirali primisao da se od govneta ovoga sveta može napraviti rajska pita. Sve što je potonjim izvođačima radova, Staljinu, Hitleru, da pomenem samo najprominentnije, preostalo da učine bilo je da privuku simpatije. Kakve to veze ima sa srpskim političkim simpatijama i antipatijama? Višestruke, dražajši čteci! Evo primera. Ako nam je neki državnik simpatičan – kao što nam je Milošević vaktile bio – skloni smo da previđamo sve njegove brljotine i da to previđanje priviđamo kao doslednost i principijelnost, a ako nam nije simpatičan – kao na primer Đinđić – e onda mu ne vredi ni da se satre radeći za opštu korist.
Đe je tune Overlord? U srcu srpske duševnosti, eto đe! Sav je u emocijama, sav u ispovedanju, sav u uzornoj blagočestivosti, a opet, u emocionalnom smislu ne ide mu ni izbliza onako dobro kao Miloševiću, recimo, što je dobro i za njega lično, a (delimično) i za nas. Hladna mi, nekako, uprkos svim rejtinzima, deluje ljubav prema Overlordu. Što možda ima veze sa njegovom (fakat emotivnom) rešenošću da (u granicama svojih mogućnosti) saseče lopovluk, parazitizam i sinekurčenje. Još kad bi neki Overlordov zanosač muda stisnuo muda pa Overlordu saopštio da je ubedljivo pobedio na izborima, da je vreme da prestane sa kampanjom i da pređe sa emocija na dela, mogli bismo se nadati nekim pomacima na (ne mnogo) bolje. Možda na kraju ispadne simpatičan i onoj komentar-hanumi. Ko zna? Srbija je velika tajna.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
