Vidim da Vesko Ivanović, književnik i satiričar ovdašnji, ima određena zakeranja na moju kolumnu „Momo, sin tame“. Smatra, Vesko, da zbog podrške „srbskim junacima kojima se sudi za genocid“ Momo Kapor nipošto ne bi smeo da dobije ulicu.
Nije Vesko jedini koji tako misli. Ima ovde poprilično dilbera koji misle da bi neka ulica trebalo da ponese njihovo ime zato što su uskratili podršku „srbskim junacima“, mada dupetom nisu mrdnuli da „junake“ onemoguće. Ideja da se živi u zemlji nastanjenoj istomišljenicima i da se stanuje (i šeta) ulicama nazvanim po ukusu samozvanih pravednika, vaistinu je primamljiva i kada bi to bilo moguće, ja protiv te ideje ne bih imao ništa protiv. Ali to na svetu – ovakvom kakav je, a takav će, belćim, i ostati – nije moguće.
Mnogo je gigabajta straćeno tokom proteklih godina na debatu o tome zašto takozvana Druga Srbija tradicionalno ne uspeva da realizuje projekat modernizacije; u toj su debati mnoge okolnosti uzimane u obzir, osim jedne, najočiglednije, da između mentalnog sklopa Prve i Druge Srbije nema nikakve suštinske razlike. Mislim tu na površnost, zadrtost, ideološku isključivost i prostački narcizam. Momovi su pajtaši, „srbski junaci“, u svojoj sumanutosti fakat, hteli zemlju u kojoj žive samo Srbi (i eventualno poneki „pošteni Albanac“), ali zar i drugosrbijanci ne sanjaju o zemlji u kojoj će živeti isključivo politički korektni svati i dilberi. Ono prvo se nameravalo postići etničkim, ovo drugo etičkim čišćenjem.
Kao što je mešanje politike i strana sveta jedan od najupečatljivijih pokazatelja političke dezorijentacije naše epohe, tako je i mešanje etike i gradske topografije pouzdan znak etičke konfuzije. Jer pazite, osim ulica Svetog Save i Svetog Klimenta (znam za te dve, možda ih ima više), sve ostale beogradske ulice su nazvane imenima vrlo nesvetih ličnosti. Evo, recimo, književnik i satiričar Vesko nema ništa protiv ulice Kneza Miloša, jedne od najlepših u Beogradu, a svi dobro znamo kakav je Kodža bio ukoljica, rčin i nasilnik. Kodža nije samo „podržavao“ umlaćivanje na mackama, vešanje o krušku i likvidacije političkih protivnika, nego je umlaćivanja, vešanja i likvidacije lično naređivao, možda čak i vršio, a eto, ipak je dobio ulicu. I to s pravom.
S kojim pravom, to, bojim se, Vesku i Vesku sličnima nikada neće biti jasno. Kao što meni nije jasno zašto je satiričar u čitavu stvar umešao – od mene nepomenutog – Dobricu Ćosića, koga sam ja – kaže Vesko – bajagi kritikovao, a sad se zalažem da Momo dobije ulicu. Činjenica je da sam žestoko plajpičio sumračnu Ćosićevu ideologiju (ne literaturu), ali to ne znači da će mi imalo smetati da se neka ulica nazove Ćosićevim imenom. Zato što se na ovom svetu niko i ništa ne pojavljuje bez Gospodnje volje. Nevolje nastaju onoga trenutka kada mali bogovi iz naših sokaka počnu da svet preuređuju prema sopstvenoj zlovolji.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
