Bodljikava žica premijera Viktora Orbana („Evropa treba da ostane Evropljanima“) – kojom se Mađarska ubrzano ograđuje na južnoj granici, kao ranije, u neuporedivo skromnijem obimu, i Bugarska i Turska – i izjave, od balkanske tužbalice poslanika u Skupštini Srbije Balinta Pastora da „u Kanjiži migranti idu kroz njive i voćnjake i pričinjavaju štetu“ do vapaja ministra spoljnih poslova Filipa Hamonda, sa britanskog ostrva, kako „milioni afričkih došljaka, tragajući šta mogu da ukradu, predstavljaju pretnju životnom standardu i strukturi društva EU“ su sramotne, dok „stari svet“ još nemoćno, gotovo bespomoćno, širi ruke pred talasom očajnika na njenim obalama.
Prema podacima Visokog komesarijata za izbeglice UN u sedam meseci od početka godine registrovano je najmanje 224.000 migranata na evropskom kopnu, 219.000 u čitavoj 2014, a 2013. mnogo manje – samo oko 60.000.
Begunci iz sopstvenih zemalja ostavljaju ognjišta da bi sa zavežljajima u rukama sačuvali živote i potom potražili spas „negde na starom kontinentu u Evropskoj uniji, u nadi da se domognu severa, najpre Nemačke“.
Samo je u Grčku 2015. već stiglo 63.000 ljudi (u Italiju isto toliko). Prošle godine – u istom periodu – samo 6.500.
Raniji udarni pravac prelaska Mediterana prema Italiji sada se pomerio na istok, do rasutih grčkih ostrva i malo kontrolisanih obala. Neizvestan put izbavljenja dalje vodi preko Balkana.
Kad jednom uspeju da stignu u granice Evropske unije, čeka ih novo čistilište pre nego što se odškrinu „rajska vrata“. Da bi dobili status azilanata svi migranti – ne samo sa Istoka i iz Afrike – moraju da dokažu vlastima da „beže od progona ili, čak da ih čeka smrtna kazna – ako budu vraćeni u rodne države“. Ako ne uspeju u prvom pokušaju, istina, imaju pravo da se obrate sudu. Prema EU propisima, dok traje postupak, imaju besplatnu hranu, prvu pomoć i utočište u prijemnim centrima. Tokom devet meseci od dolaska može da im se dozvoli i zapošljavanje.
Tabela Evropskog biroa za statistiku pokazuje da je 2014. godine primljeno 626.065 zahteva za azil. To je najveća brojka posle 1992. Najviše je, naravno, u Nemačkoj (oko 200.000). Dnevnik Velt previđa da će broj molbi 2015. dostići 450.000. Slede Švedska, Italija i Francuska, a (dosad) sasvim malo namera za trajni ostanak u Grčkoj. U EU je odobreno 163.000 podnetih papira, od toga u Nemačkoj 41.000.
Berlin saopštava da je veoma pooštrio „prosejavanje“, posebno „uskoka“ sa Balkana. „Samo 0,1 do 0,2 procenta došljaka iz tog područja zadovoljava potrebne principe“, precizno tumači najupućeniji izvor Manfred Šmit, koji je na čelu Nemačkog federalnog biroa za migrante i izbeglice.
Ispitivanje javnosti otkriva da šezdeset tri odsto Nemaca traži nove, promenjene zakone o imigraciji, a isto toliko podržava „brzo proterivanje“.
Mnoge humanitarne grupe za zaštitu migranata širom Evrope upućuje na neophodno menjanje zakona o imigrantima, „ali da budu fer i utemeljeni prema bogatstvu i broju stanovnika različitih zemalja“. Direktor Međunarodne organizacije za migraciju, general Vilijam Lejsi Sving vojnički kaže: „Nedopustivo je da u dvadeset prvom veku ljudi koji beže od sukoba, progona i siromaštva moraju da prolaze tolike patnje na vratima Evrope.“
Istovremeno, Ujedinjene nacije opominju da „i pored sveg iskrcavanja u Evropu, njene zemlje primaju relativno mali deo izbeglica, u poređenju sa drugim regionima“. Prošle godine – kako prenosi Al džazira iz Visokog komesarijata UN za izbeglice – najveći domaćin bila je Turska, pa posle nje Pakistan, Liban, Iran, Etiopija i Jordan. „Ima država, čija je socijalna struktura na ivici raspada zbog izbegličke krize, a nisu u Evropi“, citira Gardijan zabrinute istraživače, ukazujući na širi horizont svetskog rasula. „Izuzetan je primer Liban, koji je sa svojih 4,5 miliona stanovnika smestio 1,2 milion izbeglica iz Sirije. Zemlja sto puta manja od EU, već je prihvatila mnogo više nego što EU razmišlja da prihvati u budućnosti.“
Irskom predsedniku Majklu Higinsu, na otvaranju skupa organizacije Amnesti internešenel u Dablinu, samo par gorkih, ne baš diplomatskih reči je bilo dovoljno da iskaže porodično nezadovoljstvo i opiše ponašanje Evropske unije – kojoj i njegova zemlja pripada – u mediteranskoj migrantskoj krizi: „Neprimeran i sramotan neuspeh, koji je potkopao njene ideale i izglede da Unija služi kao primer.“
Putnicima iz daleka nije lako da se ukrcaju u evropsku Nojevu barku, a ni posadi da se odbrani od prekobrojnih.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
