JUTRO (Proleće 2008)

Srboljub se probudio tačno u 4.45. Nije morao da gleda na sat – dvadeset osam godina budio se u 4.45, čak i nedeljom, čak i praznicima. Po navici. Otkad se zaposlio, radio je prvu smenu.

Njegova Dragica se promeškolji. Kroz prozor bije svežina, pokriva je. Odnekud petao.

Šta danas da radi? S ovim pitanjem se budi otkako je izgubio posao. Tehnološki višak. Sada je na Birou. Možda mu i nađu nešto, livac je on na glasu.

Juče se dogodilo nešto čudno. Seli on i Dragica da doručkuju i da vide izveštaj sa Farme. On je upitao: Šta ima za doručak, a neko je zagrmeo iz televizora: Sad si našao da doručkuješ, sad kad hoće da nam otmu Kosovo! I Metohiju! I identitet! I teritorijalni integritet! A idu i izbori.

PODNE (Proleće 2012)

Vera i Nada gubile su dva poslednja časa – profesor informatike bolestan. Zato su odmah posle veronauke požurile kući. Usput su svratile do pijace da obiđu mamu, ona tamo prodaje razne lekovite trave i čajeve za svaku bolest. Tata sedi kod kuće i gleda televiziju otkada mu je firma otišla pod stečaj.

Posle dva, Vera i Nada stigle su kući. Zatekle su oca ispred televizora.

Vera i Nada: Tata, šta ima za ručak?

Glas s malog ekrana: Sada ste našle da ručate, sad kad se laćamo krampa da iskopamo Moravski kanal, kad nam dolazi sto milijardi investicija, kad spremamo lisice za hapšenja tajkuna, kad planiramo zapošljavanje trista hiljada radnika! A idu i izbori.

VEČE (Zima 2014)

Porodica Jovanović sedi ispred televizora i gleda. Baba Jeremina na ono zdravo oko.

Baba Jeremina: Pa zar Miškovića nisu uhapsili?

Jovanović: Jesu! I opet će!

Jovanovićka: Ništa ne javljaju o one tri milijarde…

Jovanović: Javiće.

Jovanovićka: A hoće li onda da te vrate na posao?

Jovanović: Nego šta!

Baba Jeremina: Deco, šta ima za večeru?

Glas s malog ekrana: E, babo, sad si našla da večeraš! Sad kad svom snagom idemo u reforme!

NOĆ (Zima 2014)

Mama, ne mogu da zaspim – gladan sam…