Ibarska hajvej

Da ne biste mislili kako imam prigovor na status elitne kulture, pokušaću pred izbore da skiciram kako načelo da se lova (ta reč postaje zaista zastrašujuća) može nekako smuvati, pa iz tog načela proizlazi i da se sve drugo može smuvati što, naravno vodi nedostatku investicija, stranih, domaćih, svejedno.

Za Ibarsku magistralu sigurno ste čuli, znate da je na njoj bio i pokušaj ubistva Vuka Draškovića oktobra devedeset i devete i strašna pogibija četvorice saputnika Rakočevića, Vušurevića, Osmajlića i Boškovića. Ibarska magistrala poznata vam je i po preseljenju čitavog sveta turbofolka u Beograd, od kafane do kafane na Ibarskoj magistrali, dopevalo se i doigralo se do prestonice.

Međutim, Ibarsku najbolje poznajete ako ste njome vozili, i ako vozite, što bi istovremeno moglo da znači i da ste njome putovali, ali ne znači. Jer vam do Užica, dve stotine kilometara od Beograda treba četiri sata. Divlja je gradnja optočela Ibarsku hajvej, negde više, a negde manje, zavisno i od lokalnih vlasti. Kako se približavate Čačku, možete videti kako žene šetaju decu u kolicima po auto-putu. Domovi i samoposluge su na samome drumu, pa je sloboda kretanja domaćeg stanovništva sasvim prirodna. Ono što je imalo biti okretnica oko Čačka nekakva je zbrljana petlja, popunjena zdanjima, a onda su tu, na auto-putu, i semafori. Pa sada računajte, možda sva ta „usputna“ naselja vrede milijardu, ali koliko milijarde vredi neprohodnost Ibarske, i koliko milijardi će jednom biti potrebno da se taj put oslobodi, proširi i obezbedi kretanje stranim i domaćim investitorima. No, nekako vam lakne kada počnete da se penjete od Užica na Zlatibor, uprkos neopisivim zdanjima sa leve, a i desne strane.

Međutim, i pred izbore, pravo vas iznenađenje čeka kada se vraćate u Srbiju, iz Crne Gore, pretpostavljam da je i sada dok ovo pišem na graničnom prelazu kod Brodareva i dalje red, a svako kome sam ispričala ovaj „događaj“ rekao je „i meni se to dogodilo“. Ali se „događaj“ i dalje „događa“.

Kolona automobila je kako bi rekli „nepregledna“. Kako prethodno piše da su radovi na putu i saobraćaj se na određeno vreme obustavlja, mislite da je u pitanju „viša sila“. Čekate sat, čekate dva, ali ništa, s vremena na vreme, kolona se pomakne za jedan automobil, teretna vozila stoje. Kada ipak, od svih čekača, saznate da je u pitanju propusnost granice i da nas prosto ima mnogo, gle ljudi putovali bez ikakvog razloga, izašli iz zemlje, pa hoće da se vrate, krenete da zovete devedeset i dva. Nije naš posao, kažu, „zovite graničnu kontrolu“, dobijem graničnu kontrolu, objašnjenje je iscrpno, jeste, nadležni zove granični prelaz i kaže „tamo rade svoj posao“, čekajte, vikend je, ne znate šta sve ne dolazi iz Crne Gore, to su propisi, moraju se poštovati.

Dobro, onda krenem od automobila do automobila i pitam „imate li mobilni telefon“, „zovite, tada će videti da nije u pitanju luđakinja koja ih zove, već problem postoji“. Sem jednog malinara koji je sa razlogom rekao da neće da zove „imao sam posla sa milicijom za vreme štrajka malinara, ne bih da ga imam opet“, ljudi razgledaju okolinu, i baš kada im se obratite nađu da nešto uzajamno razgovaraju. Jedan muškarac u velikom džipu, pa mislim imućniji je, možda je skupoća rominga u pitanju, i on je nezainteresovan. Nailazim na ženu koja je već krenula ka granici, ima autistično dete u kolima sa temperaturom, idemo ka granici, kilometar, dva, između automobila i kamiona.

Konačno granica, i imate šta videti. Dvojica umornih policajaca, temperatura je tih dana četrdeset, uzimaju lične karte, ili pasoše od potencijalnih putnika pa ih dužinom druma nose do nekakvog kioska, onda ovaj u kiosku gleda i gleda, pa vraća ličnu kartu kolegi, pa je ovaj nosi do putnika, i tako u oba pravca iz Srbije za Crnu Goru, i iz Crne Gore u Srbiju. Dakako, kako i sami graničari kažu, nema elementarnih uslova, nema druge rampe sa kompjuterom, nema u stvari granice.

Razmenjeni tekstovi na granici nisu bili baš ugodni, ali sve se to pretvara u jedan bedan trenutak u kome se građanin žali nadležnima i viče, a nadležni se žale građaninu, viču i traže pomoć. Uskoro stiže „interventna brigada“, policajac u maskirnoj uniformi i šefica prelaza, tako kaže, uzimaju lične karte od putnika, ne nose ih do kabine preko puta, pregledaju ih „na licu mesta“, te kolona krenu. Dok sam čekala da naiđe vozilo u kome sam bila, a šefica je mislila da bih samo ja htela da prođem, propustili su kola sa bolesnim detetom, prolazili su automobili i pozdravljali. Dignu palac nagore.

Dakle, ni u pozorište, ni u državu ne možete ući samo tako, na osnovu članstva ili poznanstva, nešto se mora i umeti i znati.