Analiza CNN-a: Da li je Tramp iskren prema američkom narodu?

I to već mesecima govori.

Zatvoreni, indirektni pregovori iza kulisa zaista deluju kao da su ostvarili određeni napredak, pošto obe strane dorađuju formulacije predloženog početnog memoranduma o razumevanju, prema izvorima CNN-a.

Međutim, potpuni i stvarni sporazum koji Tramp obećava – a koji bi otvorio Ormuski moreuz i zauvek okončao iranske nuklearne ambicije – za sada je samo još jedna bliskoistočna fatamorgana.

To postavlja pitanje: da li predsednik iskreno govori američkom narodu o napretku diplomatije i o ciljevima koje je realno moguće ostvariti?

Poruke koje dolaze iz Teherana primetno su manje optimistične i samouverene od Trampovih izjava. Postoje izveštaji da su iranski pregovarači čak potpuno prekinuli komunikaciju zbog izraelskih napada na Liban.

Tu je i američko-iransko primirje ako ono uopšte zaslužuje da se tako naziva.

Jedan državljanin Indije poginuo je u utorak uveče u iranskom napadu na aerodrom u Kuvajtu, a Teheran je pokušao da gađa američke vojne baze u toj zemlji i u Bahreinu, mada, po svemu sudeći, bez uspeha.

Navodno je reč o odmazdi za američki raketni napad na tanker pod zastavom Bocvane koji je plovio ka iranskom izvoznom naftnom centru na ostrvu Karg.

Ovakva napeta pozadina učinila je Trampove najnovije izjave o situaciji još udaljenijim od stvarnosti rata koji je započeo u februaru, proglasio dobijenim početkom marta, ali koji i dalje ne uspeva da okonča. U intervjuu za podkast objavljenom u sredu, rekao je da se on i vrhovni vođa Irana, Modžtaba Hamnei, „izgleda veoma dobro slažu“ i da bi voleo da se sastane s njim.

Okončavanje ratova je uvek teško. Diplomatija nije kao čajnik koji brzo proključa. To je spor, složen i zamršen proces. Bilo bi razumno očekivati da za to treba vremena da nije Trampovog neprestanog optimizma i uveravanja da je rešenje na dohvat ruke.

Stvaranje nade u pregovore i mogući proboj može biti legitimna diplomatska taktika ako otvara prostor za kompromis.

Moguće je da je upravo to Tramp pokušavao da postigne u sredu. Rekao je novinarima u Ovalnom kabinetu da su „sami pregovori prošli veoma dobro, zapravo, veoma dobro, čak i ako se dogovor ne desi, a možda se i neće desiti, ali ako se desi, mogao bi da bude postignut već tokom vikenda“.

Koliko će to trajati?

Za administraciju, utisak u javnosti nije naročito povoljan.

Uprkos tvrdnjama o ogromnoj pobedi koja je navodno poslala iransku mornaricu na dno Persijskog zaliva, čini se da američka supersila sada uglavnom čeka – nadajući se da će obnovljeni iranski režim popustiti, iako za sada ne pokazuje znake da namerava da se povinuje zahtevima.

Što zastoj duže traje, to je jasnije da brza, čista pobeda i izlaz iz krize, za kojima Tramp žudi, više nisu dostupni. To ne znači da će ponovo izbiti rat punog obima; izgleda da to niko ne želi. Ali zadovoljavajući ishod mogao bi da zahteva upravo one „dosadne“, dugotrajne pregovore koje je Tramp odbacio ranije ove nedelje.

Koliko je okruženje za pregovore teško i neizvesno pokazala su i dva neprijatna dana tokom kojih je državni sekretar Marko Rubio ove nedelje svedočio pred odborima Predstavničkog doma i Senata.

Suočio se sa dubokim skepticizmom u vezi sa pristupom administracije i to ne samo od strane demokrata.

Međutim, protivrečnosti ovog rata često su toliko velike da ih je teško uskladiti čak i njemu. Administracija mora da objasni zašto ne može da okonča rat za koji tvrdi da ga je već dobila i zašto pregovara o gašenju nuklearnog programa za koji kaže da ga je već „potpuno uništila“ vazdušnim napadima prošle godine.

Demokratska kongresmenka Sara Džejkobs postavila je u sredu direktno pitanje: „Ako je rat završen, ko je pobedio“?

Rubio je odgovorio da američka vojska više ne sprovodi kontinuirane napade na Iran, da je uništila njegovu industrijsku bazu, smanjila broj raketnih lansera i zalihe dronova, te uništila iransko ratno vazduhoplovstvo i mornaricu.

„Ja to smatram pobedom“, rekao je.

Rubio je takođe pružio uvid u tajnu diplomatiju koja se odvija iza kulisa.

Prema njegovim rečima, Iran prvo mora da otvori Ormuski moreuz bez naplate prolaza, ukloni mine i prestane da puca na brodove kako bi obezbedio ukidanje američke blokade svojih brodova i luka. Time je naglasio da SAD za takve korake nisu ponudile nikakvo ublažavanje sankcija.

Nakon toga, Iran bi morao da pristane na konkretne pregovore o prekidu obogaćivanja uranijuma i uklanjanju postojećih zaliha. Tek tada bi Teheran mogao da očekuje delimično odmrzavanje svoje imovine, rekao je Rubio.

„Neće biti nikakvog unapred isplaćenog bonusa niti gestova dobre volje unapred“, dodao je.

Ali i Iran ima pravo glasa. Poluzvanična iranska novinska agencija Mehr objavila je u sredu da je tekst memoranduma „i dalje predmet rasprave“ i da Teheran još nije poslao odgovor.

Mnogi složeni diplomatski pregovori pre ili kasnije svedu se na pitanje redosleda poteza, odnosno na to koja će strana i kojim tempom praviti ustupke kako bi se približila sporazumu. Međutim, trenutni zastoj pokazuje koliku je pregovaračku prednost Iran stekao zatvaranjem naftnog saobraćaja kroz Ormuski moreuz.

To bi moglo da primora Sjedinjene Države da se odreknu dela svog tradicionalnog pritiska u nuklearnim pregovorima – pre svega sankcija i zamrzavanja imovine – čak i pre nego što pregovori formalno počnu.

Čini se da je Teheran već primorao predsednika da obuzda izraelskog premijera Benjamina Netanjahua zbog njegovih napada na Hezbolah u Libanu. Iranska Revolucionarna garda nada se da će zadržati ovog saveznika kao deo svog regionalnog arsenala posredničkih snaga.

Demokratski senator Džef Merkli rekao je u sredu za CNN da Tramp gubi diplomatsku partiju.

„Mislim da su pregovori paralizovani. Postalo je jasno da Iran poručuje: ‘Želite da otvorimo moreuz. Morate da odmrznete našu imovinu. Morate da ukinete sankcije. I uzgred, Izrael mora da prestane da bombarduje Liban'“.

Ako je potrebno toliko vremena da se sastavi memorandum o zvaničnom prekidu neprijateljstava, zašto Tramp očekuje da će sveobuhvatni nuklearni sporazum uslediti brzo nakon toga?

Sporazum administracije Baraka Obame iz 2015.  kojim je zamrznut iranski nuklearni program, nastajao je gotovo dve godine kroz teške pregovore i višegodišnje pripreme. Rubio je u sredu insistirao da bi svaki Trampov sporazum bio mnogo obuhvatniji od sporazuma 44. američkog predsednika – koji je upravo Tramp kasnije poništio.

Državni sekretar je indirektno priznao da bi stvarni sporazum sa Iranom, koji bi uključivao „stroga“ ograničenja iranskih nuklearnih ambicija, bio dug i iscrpljujući proces.

„Očigledno je da su ovo veoma tehnička pitanja, tako da ne mislim da se mogu rešiti za pet dana“, rekao je pred Odborom Senata za spoljne odnose.

„To bi zahtevalo tim stručnjaka koji bi se sastajao tokom 30, 60 ili 90 dana i razrađivao detalje. Ali oni (Iranci) prvo moraju da se obavežu da su spremni za to“.

Dugotrajna i ozbiljna diplomatija sama po sebi nije loša stvar. Neka izuzetno složena i duboko podeljena pitanja možda nikada ne mogu biti potpuno rešena, ali njihovo prebacivanje u dugotrajne pregovore može barem sprečiti izbijanje direktnog sukoba. Kada neprijatelji razgovaraju, obično ne ratuju, a nevini civili i vojnici ne ginu.

Međutim, posebne okolnosti američko-iranskog rata stvaraju dodatni vremenski pritisak, iako Tramp insistira da je sukob već dobijen.

Rat nije završen za države Persijskog zaliva koje su se našle između dve vatre, čije su ekonomije, turistička industrija i društva praktično postali taoci ovog sukoba.

Kriza nije završena ni za globalnu ekonomiju, nad kojom se nadvijaju ozbiljnije nego ikada posledice zatvaranja Ormuskog moreuza. Naftni rukovodioci i analitičari, na primer, upozoravaju da se zalihe sirove nafte, koje su do sada ublažavale posledice rata, smanjuju alarmantnom brzinom.

Nije završena ni za američke potrošače, koji su frustrirani visokim cenama goriva, dok republikanci strahuju od političkih posledica na kongresnim izborima u novembru.

Trampov osećaj hitnosti je opravdan. Međutim, stvaranje utiska da je sporazum neposredno pred zaključenjem, kada bi za stvarno rešenje moglo biti potrebno još mnogo nedelja, samo pojačava sumnje u njegova optimistična očekivanja.

Predsednik će možda morati da nauči da zavoli onu „dosadnu“ diplomatiju koju toliko prezire.