Igre na nesreću

 Šta da se radi? Stvar je legalna. Konačno, niko nikoga ne prisiljava da uzdajući se u varljivost Fortune spiska i poslednju crkavicu na lutriju. Kad viđi vraga su sedam binjišah, pre neki dan na Loto pade senka osnovane sumnje da on u stvari nije igra na sreću, nego na nameštaljku. V čjom bilo djelo?  Na ekranu televizora se najpre pojavio broj – beše li 21 – a tek posle podužeg vremena iz one čegrtaljke ispade kuglica s istim brojem.

Srpski narod, senat i novindžiluk je – predvidivo i opravdano – ciknuo do neba, a lutrijsko poslovodstvo se – takođe predvidivo – upustilo u vađevinu tipa – ma sve je bilo regularno, časti mi, neki kvar je u pitanju, nema tu ljudske greške, a još manje namere, daleko bilo. I pročaja. I Overlord je ciknuo kao ljuta guja i ta cika pruža izvesnu nadu da će organi gonjenja temeljno ispitati stvar. Iako sam laik i u lutrijskim i u policajnim poslovima, držim da to ne bi trebalo da bude nemoguća misija. Pogotovo ne u današnje vreme kada je sve kompjuterizovano i kada je dovoljno u lutrijinoj memoriji pronaći tiket sa „sedmicom“ da bi klupko počelo da se odmotava. 

 Sad natrag na seljačku političku filozofiju. Kakve veze – možda ćete se zapitati – imaju lutrijski marifetluk i seljačka politika. Višestruke, čestnejši čteci, višestruke. Seljačka politika je u stvari politika marifetluka. To što je uradila – ako je uradila, „ispoštujmo“ prezumpciju nevinosti – srpska lutrija, radi se na mnogo (previše u stvari) mesta, samo što se to obično ne radi pred milionskim auditorijumom, nego u četiri, najviše osam očiju.    

Vidim da su neke ambiciozne novindžije aferu broja 21 protumačile kao dodatno „urušavanje institucija“. Jadna je zemlja u kojoj su – makar samo u novinama – igre na sreću institucija. Pa kad je već tako, tome bi se moralo stati na put. A kako? Lako! Ukinuti JP Lutrije Srbije (ili kako se već zove), a poslove oko Lotoa prepustiti nekoj instituciji u koju srpski narod i senat još uvek imaju poverenje. Vojsci Srbije, recimo.