Radila sam prošle srede i kada je stigla vest o napadu na Šarli ebdo u Parizu i ubistvu 12 ljudi, pomislila sam šta da se to nama desilo. Da je neko upao u redakciju Danasa ili nekog drugog medija u Srbiji, zapucao, ubio? Strašno, ne ponovilo se nigde. Niko nema pravo da ubija nedužne, u ovom slučaju karikaturiste i novinare „Šarlija“, zato što su druge rase, nacije, vere, političkih stavova, seksualnog opredeljenja… Nema pravo ni da se krije iza vere kojoj pripada, a koju ovakvim zločinima najviše vređa. Oko toga da su dešavanja u Parizu, napad na Šarli ebdo i jevrejsku prodavnicu i ubistvo još nekoliko ljudi nedopustivi zločini sigurno se ogromna većina slaže. Ali verovatno se ne slažemo oko nekih „detalja“, a ja koristim zakonom, Ustavom i Kodeksom novinara Srbije garantovano pravo na slobodno izražavanje da nešto o tome napišem.
Prirodno da se, kao novinarka, zalažem za slobodu izražavanja, ali je ona, kao i sva prava, omeđena pravima drugih. Sloboda izražavanja trebalo bi da nas novinare štiti pre svega od pritisaka vlasti i različitih centara moći, ali ne znači da imamo pravo da pišemo sve i svašta, pogotovo ne da propagiramo laži, mržnju, uvrede. Možda zato što nisam Šarli, već Safeta, ali možda i zato što mislim da treba poštovati druge i drugačije i da ne treba vređati rasu, veru, narod… „pun mi je kufer“ zločinaca koji, krijući se iza islama, ubijaju, ali i medija koji, krijući se iza „slobode izražavanja“, tu slobodu zloupotrebljavaju i izazivaju zlo. Time ne izjednačavam ubice i njihove žrtve u Parizu, ali i reči, karikature i huškanje mogu da budu opasni.
Spadam u liberalne, „umerene“ muslimane, ali i mene vređaju karikature proroka Muhameda. Manje zbog toga što islam to zabranjuje (zašto bi to važilo za nemuslimane?), a više zbog toga što je on bio čovek koji svojim životom i delom nije zaslužio da ga predstavljaju kao porno zvezdu (što je činio „Šarli“), pomahnitalog ubicu sa automatom i bombom (Jilands Posten), ludaka, lopova, silovatelja, zločinca… („Nevinost muslimana“). I onda se čude kako mi muslimani ne možemo da prihvatimo takvu „slobodu izražavanja“? Zato što je to vređanje Muhameda, islama, muslimana i namerno provociranje. I zato što nekoga i nešto treba i poštovati, a ne sve i svakoga „pljuvati“. Žao mi je što na takve uvrede pojedinci odgovaraju nasiljem, jer time štete sebi, svojoj veri, daju povoda za širenje islamofobije (u teška vremena, „dežurni krivci“ potrebniji su od hleba) represivne i osvetničke akcije protiv muslimana i dižu cenu onima koji to ne zaslužuju. Danas će tako „Šarli“ da izađe u nekoliko miliona primeraka sa novim karikaturama. A bili su pred bankrotstvom.
U opštoj histeriji nastaloj nakon napada u Parizu primetno je licemerje i arogancija. Šta je sa ostalim žrtvama terorističkih napada tih dana? Zašto je u silnom nabrajanju terorističkih napada u Evropi „zaboravljen“ Anders Brejvik? Šta je sa drugim sličnim slučajevima? Kada je NATO ubio 16 radnika RTS, to nije bio zločin? Nije bio zločin ni u Bagdadu kada je američki pilot ubio dva novinara i pet-šest civila pride? E, da je to jedini zločin zapadnih snaga u Iraku, Avganistanu … Orvel bi rekao „sve ubice i žrtve su jednaki, samo su neki jednakiji“.
„Napredni“ Zapad bi mogao da se bar u ovome ugleda na nas „zaostale“ Balkance. Mada su razlike značajne, ima i sličnosti između Evrope danas i nekadašnje Jugoslavije, bar u količini glupih teorija o boljim i lošijim civilizacijama, narodima i verama, huškanja na raznim stranama, a ne nedostaju ni beskrupulozni političari. U bivšoj Jugoslaviji je devedesetih godina mnogima palo na pamet da će problemi nestati samo ako se „reše“ pripadnika drugih vera i nacija. Onda došli ratovi i zločini. I šta smo dobili? Još živimo jedni pored drugih. Uglavnom jadniji i siromašniji.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
