Jezičak na vagi

Međutim, na jučerašnjoj tribini u Novom Sadu o „organizovanim napadima na institucije i organizacije koje promovišu borbu za ljudska prava“, što ostaje bez reakcije kako „nadležnih“, tako i bez većeg otpora građana, nisam mogla a da se ne setim kako se pre nekoliko godina u Novom Sadu, a u povodu demonstracija antifašista, a onda nasilne reakcije desničarskih organizacija, u javnosti nastojalo sa izjednačavanjem levog i desnog „ekstremizma“. Udri na svaki način antifašiste, jer su oni odgovorni što desničari besne.

Da nema ljudskopravaških i antifašističkih „elemenata“, i antiratnih, tada ne bi bilo ni reakcije „sa druge strane“. Tada je Nenad Čanak za sve bio kriv, za krš i lom, i za reakciju policije, koja nekako nije videla koja je strane nasilnija, i nije mogla, u najmanju ruku, da izabere koga da štiti.

„Omladinski centar CK13 (Vojvode Bojovića 13, Novi Sad) napadnut je pet puta ove godine.“

„U noći između 3. i 4. oktobra fasada kulturnog centra Rex (Jevrejska 16, Beograd) i susedne zgrade ispisane su grafitima mržnje i nasilja. Ove poruke upućuju na jasnu diskriminaciju LGBT populacije, i direktno su uperene protiv rada Rexa, kulturnog centra koji već 16 godina neguje otvoreno društvo, realizujući društveno angažovani kulturni i umetnički rad.“

Svaki od ovih napada prijavljen je organima MUP-a. Počinioci niti jednog od ovih napada nikada nisu pronađeni.

Na tribini u Medija centru u Novom Sadu mnogo mladih i sasvim mladih ljudi, nekako mi se čini da devojaka ima više. Pokušavaju da odole zadavanju straha, jer čemu drugom teror služi do zadavanju straha, do uveravanju ljudi da se nikakva solidarnost „ne isplati“, da se ništa ne može učiniti što bi vodilo solidarnosti građana sa ugroženima, do sprečavanju elementarne empatije prema manjinskim uverenjima i njihovom ispoljavanju, ostanite svi kod kuće i nemojte da širite svoju slobodu, nemojte se okupljati, budite sami i privatni, nikako javni, nikako u javnom prostoru. Koga ćemo i ovako i onako uništiti, iz komercijalnih razloga, bolje mol nego park, bolje zid nego trg, bolje moje, a ne vaše, bolje interes nego sloboda.

Gledaju ovi okupljeni mladi ljudi, oči su im otvorene pred jednim pitanjem, koje sažima njihova dosadašnja iskustva, je li dosta, jesu li ovi napadi na njihov centar i njihov rad, koji je, naravno, i njihov život, sve to loše što im se događa ili ima još, šta sve još može da ih snađe, i ima li nade.

Šta reći o dugovremenom učenju zločina kao korisne radnje, šta reći o istorijskim procesima „dugog trajanja“, u kojima se uvek i kao prirodno izriče, bez javnih posledica, da je sve manjinsko, umesto da je privilegija ove zemlje, njena najveća mana.

Ukoliko manjinsko nije politički podobno. Ukoliko nije kritičko, ukoliko umetnost nije angažovana, rečju ukoliko manjinsko, pa i individualno, nije politički stav.

Ono što je izloženo i prepušteno nasilju jeste zapravo moralnost, koja je politična, koja je programska.Šta reći ovim mladim ljudima na pitanje o postojanju nade.I ko treba da im na ovo pitanje odgovori.Reći im da su sami.

S druge strane, pred izbore, ponovo se posle „crvene linije“, „preuzete odgovornosti“, „slanja poruka“, javlja omiljeni termin političkih analitičara, ne svih, ali onih najglasnijih, „jezičak na vagi“. Od tog „jezička na vagi“ prosto zastaje dah u svim predizbornim kombinacijama. Ja nekako mislim da prvo treba da izgube svi koji izgovaraju „jezičak na vagi“. Jer se to više ne da slušati.

Jezičina na vagi će biti onaj ko može da da odgovor ovim mladim ljudima da li su sami i da li ima nade. A da taj odgovor ne bude laž.Onaj koji će delegitimizirati nasilje kao uobičajeni način regulisanja odnosa među ljudima. Ko od nas može onome drugome da ponudi osećaj sigurnosti i zajedništva.

Ako su mladi ljudi na tribini u Novom Sadu sami, onda su i građani sami. Čini se da većina postaje manjinom. Načinom na koji živi. Samo treba to da prepozna. Tako nastaje „jezičina na vagi“. Koja nije nužno partijska.