Bio sam nameračio da u sklopu letnje škole seljačke filozofije obradim temu seljačka moralna panika, kad eto ti ga, oglasi se Nenad Popović i baci mi, kako se to kaže, keca na desetku. Popović se već u naslovu velepalamudnog utuka pita, a da šta bi bilo da je on predložio da se u antiimigracioni zid umesto njega, Popovića, uzida moja malenkost i odmah daje odgovor: Bio bi – glagolji Popović – suočen sa „orkestriranom kampanjom nevladinih organizacija, takozvanih nezavisnih medija i stranih ambasada i oglašen kao ruski lobista, promoter govora mržnje, vesnik zla i netolerancije, ekstremni desničar“… I pročaja.
Neki bi naivčina rekao – dobro, gde je je tu seljačka filozofija? Svaka je Popoviću ka vladičina. Evo gde je seljačka filozofija. Popović vrlo dobro zna – inteligentan je on svat – da moj predlog za njegovo uziđivanje nije nikakav „predlog“, nego zajebancija štampana u zajebantskoj kolumni, na zajebantskoj (zabavnoj) poslednjoj strani Danasa. Dobro, de, i sa takvih se stranica mogu plasirati svakakve nepodopštine, ali siguran sam da niko – uključujući i Popovića – ne misli da sam ozbiljno mislio.
Što Popovića ne sprečava da napiše kako je „njegovo uzidavanje prava dijagnoza našeg društva“. Odmah potom – takođe u skladu sa postulatima seljačke filozofije samosažaljenja – kreće u naricanje i kukumavčenje. Prošlo je, kaže Popović, sedam dana otkako je na pravdi Boga uzidan, a civilno društvo i državni organi ne reaguju. A zašto ne reaguju? Kako zašto? Ne smeju da reaguju jer – pazi sad ovo – „Kako uopšte neko ko se preziva Popović i ko je imao dvojicu pradeda, solunskih dobrovoljaca, kome su baka i deda, zajedno sa još trideset rođaka, ubijeni u Drugom svetskom ratu, a otac mu ostao ratno siroče, ima hrabrosti da se usudi da predlaže bilo šta.“
Uz dužno poštovanje za stradale Popovićeve pretke (i uz primedbu da se taj svat uopšte ne ustručava da štošta predlaže) nije mi jasno – osim ako Nenad ne insinuira da huškam na jahanje popova i popovića – kakve veze sa početnom temom – antiimigracionim zidom – imaju njegovo prezime i stradanja njegove porodice. Naoko nikakve, ali moć seljačke filozofije počiva upravo na uspostavljanju čvrstih veza između stvari koje nemaju nikakve veze, što je – obnovimo gradivo – najkraća definicija haosa, najpre u glavama, potom svuda uokolo. Prisetimo se samo kako je Popovićev partajgenose, ex policajni Jočić, doveo u vezu požar u Hilandaru i svoj mladalački lopovluk, pa će vam mnoge stvari biti jasnije.
A naročito će vam biti jasnije kada iz Popovićevog utuka doznate da je onomad na Tašmajdanu, u mnoštvu proevropskih šetača pasa, jedini on, čovek narodnjak, imao kesu za deponovanje psećeg izmeta. Fakat je dobro što postoje kese za sranje. Još bi, međutim, bilo bolje kada bi bilo i kesa za proseravanje.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
