Kuća cveća zla

Moram priznati da mi je počivša prva dama oduvek bila simpatična, jer je – tako je udesio slučaj – jako ličila na moju pokojnu majku. To jest, dok je Jovanka bila prva dama, moja Dobrila je ličila na nju, takav je – ako razumete šta hoću da kažem – bio red i redosled, a posle više nije bilo važno. Mojoj majci, Bog da joj dušu prosti, ta sličnost – uprkos određenim ideološkim razmimoilaženjima sa prvom damom – uopšte nije smetala. Naprotiv! Rekao bih da je bila sklona da je – frizurom i (u granicama njenih moći) odevanjem – što više pojača. Meni to, treba reći, nije smetalo. Ženska posla, cenjeni publikume. Ipak se ponekad – kad bih se, recimo, s majkom našao na na javnom mestu – nisam mogao uzdržati a da ne lanem. Slušaj, mama, idi dva-tri koraka ispred mene, pomisliće ljudi da sam ja Tito. I pročaja, dame i gospodo. Davna vremena.

Činjenica da je Jovanka umrla uopšte ne znači da je medijsko ciganisanje prestalo. Daleko od toga. Novinčinama je, bar u načelu i bar naoko, drago što će udovica biti sahranjena pored odavno zamaklog muža, u čuvenoj Kući cveća. Objavljen je čak i tlocrt (jel se tako kaže, mudroseri) znamenite kuće sa lokacijama grobnih mesta. Ali ogovaranja, teorije zavere, nagađanja, pretpostavke – to nije prestalo. Neprestano se podgrevaju već ubuđale teorije zavere o Jovanki kao moćnoj ženi iz senke, kao tiranki koja je postavljala i smenjivala ambasadore i generale. Sve da je tako i bilo, ja u tome ne vidim ništa loše jer su svi ti generali i ambasadori bili ravni Crvenom Banu, a neki među njima i Pengovim mudima. Ali priču o Jovankinoj apsolutnoj dominaciji nad najvećim sinom naših naroda i narodnosti nikako ne mogu da popušim. Da je neki uticaj imala, imala je, ali na koga to, moliću lepo, njegova supruga Jovanka nema uticaja, okanite se, more, mačizma i lenjinizma. Možebiti da je počivši maršal ponekad uvažavao ženine savete i sugestije. Nije on, međutim, bio čovek sklon demokratiji i deobi vlasti. Jok, more. Znala se tu granica. Ko god bi je prešao – ili se bi se maršalu samo prividelo (ili pričulo) da ju je prešao – taj je po kratkom postupku završavao u roptarnici istorije. Setimo se Đida, setimo se Marka, setimo se, konačno, Jovanke, koja je, Bog da joj dušu prosti, bukvalno završila u ropotarnici. Đido i Marko su bar imali dokumente, penzije i pristojan smeštaj. Dok se, kažem, ta granica znala, znalo se i za neki red. Nije SFRot bio obećana zemlja za jurodivice, mutikaše, lupeže, tutumrake i elebake. Uopšte, ne. Bili su tu, među nama, na dohvat ruke, ali su držani u zaptu, pod kontrolom. Jugonostalgija? Ne! Prosta činjenica. SFRjot ipak bio naš najveći domet.