Vidim da se Vlada Kecmanović osvrnuo u „Politici“ na moj osvrt na knjigu Latinke Perović, za koju i sam kaže da je i poučna i interesantna, ali meni zamera što sam se okomio na nacionalluk. Koliko li ću još hiljada puta morati da telalim da ja nemam ama baš ništa protiv nacionalizma, kao što ništa nemam ni protiv darvinizma, budizma, nadrealizma, socijalizma, liberalizma i ostalih „izama“, ali u – granicama svojih skromnih mogućnosti – imam štošta protiv praktičnih učinaka tih teorija na život i rad živih bića.
Neće mi to poći za rukom ikome da objasnim, ali šta da se radi, krhko je znanje, nije li Oskar Davičo jednom davno izjavio da bi bio presrećan kada bi mu pošlo za rukom da nekome objasni kako funkcioniše odžak. Ama, ponešto se ipak može objasniti, dokumentovati, pa čak i naučno dokazati, a jedna od tih lako dokazivih stvari je da je srpski nacionalizam – ostavimo s pijetetom načas po strani njegove kolateralne žrtve – najkrvavije koštao upravo srpsku naciju. Uličnim žargonom rečeno: jebo te takav nacionalizam koji je u rasponu od šest godina osvojio ogromne teritorije, doveo sopstveni narod na ivicu biološkog nestanka i uspeo da ga izbriše sa geopolitičke mape sveta. Šta je tu bilo dobro za naciju zbog koje, valjade, nacionalizam i postoji? Ko je zajebao stvar? Liberali? Idi, beži.
E, tu počinju dodatne nevolje sa srpskim nacionalizmom. Faza nacionalističke borbenosti u trenucima relativnog otrežnjenja zamenjena je fazom naricanja i to naricanje traje do dana današnjeg. Te smestio nam Janko, te nam uvalio Marko, te nam Hrvati ukrali jezik, a uvalili latinicu i ta priča o „uvaljivanju“ latinice odzvanja li odzvanja i ovih dvadesetprvovekovnih dana sa stranica „Politike“, bajagi ozbiljne novine u čijoj bi redakciji trebalo da postoji bar jedan svat koji bi nužno morao znati notornu činjenicu da nam je latinicu „uvalio“ glavom i bradom Jovan Skerlić, srpski nacionalista.
Da, Kecmanoviću, tako stvari stoje. Interesi nacionalizma uopšte se ne moraju poklapati sa interesima nacije, a još manje sa interesima njenih „realnih“ pripadnika. I tu dolazimo do jedne, još dodatnije nevolje: nacionalizam (i nacionalisti) čvrsto veruju (a češće se pretvaraju da veruju) – i neće ni da čuju ni za kakve argumente – da se ti interesi uvek poklapaju. I ništa im ti tu ne možeš. Odmah si izdajnik.
Bilo je, hvala Bogu, u Srbiji i drugih političkih (i poetičkih) tendencija i još su – još veća hvala Bogu – žive i pišući crticu o Latinkinoj knjizi namera mi beše da na njih skrenem pažnju, a ne da pravim nekakav marketing.
Duh nacionalizma, Kecmanoviću, to je duh kasabe (pusti ti palanku, nismo mi do palanke ni stigli) i taj duh nije u stanju ništa da uradi. Osim da u „najstarijem listu na Balkanu“ piše – a bez ikakve veze sa povodom i temom – s kim se družio i s kim je sedeo deda nečije dece. Beži iz tih novinčina. Dok još imaš talenta.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
