Mirko Kovač, poslednji veliki književni stvaralac na prostoru bivše Jugoslavije, u onom smislu u kojem o književnoj veličini govorimo kad govorimo o Andriću, Krleži i Crnjanskom, preminuo je u Zagrebu i biće sahranjen u Rovinju, gde je živeo od 1991. godine, otišavši iz Beograda, u kojem je proveo najveći deo svog života, da se u njega nikad ne vrati.
Fakti govore drukčijim jezikom od prigodnog jezika nekrologa. Kovač je iz Beograda proteran od strane horde graditelja velike Srbije, a rušitelja gradova, potpaljivača knjiga i masovnih ubica ljudi. To je krucijalna činjenica njegove biografije i biografije naše prestonice. Bez te činjenice ne bismo mogli da shvatimo zašto je jedan čovek slobodnog duha izbegavao jedan grad kao što se izbegava kužno mesto.
Danilo Kiš, Borislav Pekić i Mirko Kovač, izabrali su da žive i umru negde drugde. To, u komemorativnom tekstu na vest o smrti svog prijatelja, pominje juče i Filip David. Podsetimo se da je Bogdan Bogdanović preminuo u Beču. Sva četiri čoveka, vrsna stvaraoca i intelektualca, umrla su u egzilu. Već dugo, Beograd je opasno mesto za častan život i spokojno umiranje.
Zašto je to tako? Mirko Kovač, koji je pisao kristalno jasno, dao je nedvosmislen odgovor: zato što je elita gora od rulje. „Elita gora od rulje“, naslov je jedne njegove zbirke eseja.
Pišući, u toj knjizi, i o Miloradu Paviću, zvanom Cici, Kovač je rekao: „Kad svjetski priznata veličina, kao što to nekoć bješe Cici, lansira da je Milošević Nemanja ili Sveti Sava našeg vremena, onda protuhama lako pada ubijanje u ime sveca i u obranu svetih stvari.“
Elita koja kuje smrtonosne ideje po akademijama, univerzitetima i umetničkim udruženjima, gora je od onih koji, potom, ubijaju, pljačkaju i siluju u ime tih ideja, jer bez tih i takvih ideja ne bi bilo ni nepočinstava ni protuva. Na kraju i najgore jeste to što kad te protuve obave svoj krvavi posao, a dođe dan da budu izvedene, dakako selektivno, pred lice pravde, ideje koje su im bile vodilje, i dalje ostaju u opticaju, ali, kao ponornice, skrivene sad od očiju javnosti, čekajući da opet nabuja javno mnjenje za njih pa da grunu u mrak. Zbog tih i takvih ideja-ponornica Mirko Kovač nije hteo da dolazi u Beograd. Ovde, naime, one još nisu presušile – te ideje zbog kojih je planirano da protuve i njemu dođu glave.
Crni talas, štafeta, foto-aparat, škorpion – jedan pojam i tri stvari iskrsavaju pred očima na vest o smrti Mirka Kovača. Crni talas, dakako, ona je negativna odrednica kojom su partijski dušebrižnici svojevremeno imenovali najbolji period jugoslovenske umetnosti, a pre svega kinematografije. No, pre nego što će nastati remek-dela Dušana Makavejeva i Živojina Pavlovića, poetika crnog talasa začela se u prvoj knjizi tada dvadesettrogodišnjeg mladića, Mirka Kovača, pod naslovom „Gubilište“. Ova knjiga navući će gnev aparatčika na njenog pisca i on će biti označen kao antikomunista.
Pripadnost crnom talasu, kod Kovača određuje i njegova permanentna pozicija autsajdera, o kojoj je i sam govorio. Biti veliki i uticajan pisac, a živeti kao autsajder, to znači pružiti sebi mogućnost da budeš uistinu političko biće, biće slobodno da kritikuje.
Kad mu je pred početak ratova u bivšoj Jugoslaviji predloženo da potpiše peticiju protiv održavanja manifestacije „Štafeta mladosti“, iako proskribovan kao antikomunista, Kovač će to glatko odbiti, jer je jasno prozreo da je ta manifestacija samo politički folklor koji će sam od sebe odumreti ukoliko se razvijaju demokratske institucije i procedure. Ovo odbijanje da se pridruži jednoj besmislenoj akciji, navući će na Kovača oznaku kriptokomuniste i, ni manje ni više, „režimskog pisca“. To je bio momenat u kojem se menjaju sredstva obračuna sa neistomišljenicima. Parole se tale u oružje.
Iz ruke nekog dičnog pripadnika Srpske radikalne stranke, koji danas, možda, negde u nekom ministarstvu piše parole o evropskom putu Srbije, na jednom skupu u Domu omladine, na glavu Mirka Kovača doleće jedan foto-aparat. Dok se oporavljao od ovog udarca, Kovač, zapitan kako se oseća, daje i činjeničan i kategorički dalekovid odgovor: kao Albanac. Neprecizan hitac je, naime, bio namenjen Vetonu Suroiju, pored kojeg je Kovač stajao na bini.
Za foto-aparatom dolazi škorpion, kao što je za odrednicom „antikomunista“ došla odrednica „kriptokomunista“. Škorpion, četvrta i poslednja reč u ovom nizu terorizma kojem se danas, u pasivnoj agresiji naše nove politike, zameće trag, ona je ubojita sprava koju su držali ljudi sa crvenim beretkama na glavama koji su deset sati besomučno ispitivali Mirka Kovača. Odmah potom, u tajnosti, opraštajući se jedino od Filipa Davida, on odlazi iz Beograda. Šum tog odlaska i danas para nebo nad našom prestonicom.
Mirko Kovač se nije dao pasjim sinovima. Bio je kovač svog života i duha svoje smrti. Nek nam je na čast.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
