Nobelov komitet – koji je poslednjih decenija često podsećao na one naše nesretne komitete, ako znate šta hoću da kažem – konačno je ovarisao i posle dužeg vremena nagradu za književnost dodelio jednom vaistinu velikom piscu, Mariju Vargasu Ljosi. Neću da kažem da neke komitejine odluke nisu bile na mestu – Elfride Jelinek, na primer – niti da su drugi laureati bili književni diletanti (mada je i takvih bivalo), ali kada priznanje dospe u zaista prave ruke onda su svi zadovoljni. Čak je sit i onaj moj debeli vuk koji već danima ništa nije pojeo. A nije da nije bilo hrane.
Vargas Ljosa je svetsku slavu stekao na talasu ogromne popularnosti latinoameričke proze i njenih korifeja, Borhesa i Markesa. Zajedno sa nešto manje poznatim Augostom Roa Bastosom, Ljosini romani nesumnjivo spadaju u sam vrh „magičnog realizma“. Ne mogu ovde da se uzdržim a da ne odapnem otrovnu strelicu na Nobelov komitet koji je, vođen čisto političkim motivima, zaobišao Borhesa. Ali sa druge strane mi je pomalo i milo: ta nepravda je ključni dokaz da balkanski mentalitet nije isključivo naša specijalnost i da nismo baš sasvim sami na svetu.
Bilo kako bilo, nagrada je otišla u prave ruke i sigurno će učiniti da Ljosini sjajni romani – da pomenem neke – „U katedrali“, „Rat za kraj sveta“, „Pantaleon i posetiteljke“, „Povest o Majti“ i drugi – ponovo dospeju u fokus čitalačkog interesovanja.
Moglo bi se reći da je ovaj nadareni pisac u mladosti levičar, ali to je samo plus više u latinskoj Americi, gde su i kardinali levičari i gde je levica nešto sasvim drugo od evropske, a pogotovo balkanske levice. Za razliku od naših „disidenata“ koji su se baškarili po rezidencijalnim kvartovima i po pravilu sarađivali sa Udbom, Mario Vargas Ljosa je na sopstvenoj koži osetio tešku ruku latino diktatura. Proveo je poprilično vremena u izgnanstvu, a izdržavao se radeći kao novinar i nastavnik španskog jezika. Kao ni mnogi drugi latinoamerički pisci, nije mogao da odoli zovu politike. Svojevremeno se oduševljavao kubanskom revolucijom i njenim voždom, Fidelom Kastrom; drugovao je sa Markesom, takođe el komandanteovim intimusom sve dok početkom sedamdesetih nije pukla tikva. Ljosa je batalio šurovanje sa levicom i napisao seriju odličnih romana.
Đavo mu, međutim, nije dao mira. Početkom devedesetih kandidovao se za predsednika Perua, ovoga puta kao kandidat umerene desnice, i glatko izgubio od Alberta Fudžimorija. Ako mu je neka uteha, bar nije poput našeg – ravnog mu barda – Borislava Pekića poražen od strane Voje Šešelja. Neko bi mogao reći da to nema veze sa književnošću. Ali i te kako ima. Ambijent, naime, u kome Šešelji pobeđuju Pekiće na mističan način određuje i granice i domete srpske književnosti. Koja, da se razumemo, uopšte nije za bacanje. U granicama svojih mogućnosti. Knjige kao što su „Razgovor u katedrali“ ili „Sto godina samoće“ ovde nikada ne mogu biti napisane iz prostog razloga što „magični realizam“ zahteva postojanje kakve-takve ne-magične realnosti. A toga, bato, ovde nema niti će ga skorih dana biti. Što uopšte nije razlog da ne pročitamo ponovo neku od Ljosinih knjiga.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
