Najveće su plate bile 1979.

JAVNI POZIV: Da li će i kako će vlada Srbije biti rekonstruisana u aprilu nismo baš saznali. Najzanimljiviji deo odgovora na to, u najavi intervjua eksplicitno obećavajuće pitanje, jeste onaj u kome je premijer priznao da se samoposmatra, samoocenjuje i da ponegde ni sebi nije dao najbolju ocenu, a da će od rezultata tog samoocenjivanja jedino zavisiti da li on ostaje u vladi ili ne. Ali smo zato saznali eksplicitno i za svaki medij pojedinačno koje su novine ili televizija na strani Vučića i njegove stranke, a koji su protiv. Iskrena da budem, meni je ostalo nejasno da li je premijer pitanje o orijentaciji medija vis-a-vis njega sam isprovocirao ili ga je zaista voditeljka sama, od svoje volje o tome priupitala, kako je on ustvrdio, kad se voditeljki, s pravom, javno pravljenje ovakvog pregleda učinilo u najmanju ruku neprikladnim. Morala bih u tom delu još jednom da pogledam intervju, ali neću. Što bi, bi.

Premijer treba da zna da su i ljudi van medija već sledećeg jutra, vrlo ozbiljno shvativši taj medijski rejting, smatrali za potrebno da zaključe kako se medijima koje je premijer označio kao svoje protivnike dobro ne piše. Ja, recimo, nemam problema da priznam da sve medije u ovoj državi država i izdržava, i privatne i državne. Da li je ovaj spisak bio poruka javnim preduzećima, pre svega, a onda i svim drugim preduzećima da se klone reklamiranja u nekim medijima? I što je još gore. Za veoma važnu temu premijer je više puta pokušao da nametne demokratsko pravo svoje stranke, dakle, vladajuće apsolutnom većinom da mitinzima demonstrira podršku njemu ili sebi samoj. Da li bi se smatralo demokratskim ukoliko, recimo, gradska organizacija SNS u Beogradu odluči da tu svoju podršku demonstrira pred nekim od medija navodno nesklonih premijeru? Meni ovo pitanje ne liči na sirote 90-e kojih se sad svi odriču, pa i Vučić, koji je tokom tih godina bio i na dobitku dok su mnogi, mnogi drugi samo gubili, nego na neke još gore godine.

TITOVA PLATA: I najzad stigoh na cilj. Vrlo neprikladno se referišući na izdatke voditeljke na odevanje, premijer nam je više puta ponovio da nam plata (ceneći po prosečnoj) nikad nije bila veća, da nikad nije bila 400 evra, kao što je sada. Mislim da sam jednom već navodila te podatke, ali nije zgoreg da ih još jednom ponovim.

Republički zavod za statistiku je, zaključno sa 2007. godinom, svojevremeno napravio ocenu realne vrednosti naših plata počev od 1953. godine za koju je indeks bio 100. Prema toj računici, za te 54 godine najveća je prosečna plata u Srbiji bila 1979. godine kada je indeks u odnosu na referentnu 1953. godinu (100) iznosio 352,5. Za 1979. godinom sledi 1978. sa indeksom 350,3, pa 1977. sa indeksom 335.4, pa 1980. godine sa indeksom 323,8, pa 1976. godina sa indeksom 321,4. Tek onda dolazi toliko hvaljeno vreme plata Ante Markovića, jedina godina kad je indeks plata bio iznad 300, odnosno 317,6 bila je 1989. godina, dakle, kao šesta po veličini plata u posmatranom periodu. Prema statistici, plate su 1990. i 1991. godine realno niže nego 1989. godine i svakako ispod indeksa 300. Indeks preko 300 imaju i 1981. godina, i 1974. godina, i 1975. godina i 1982. godina, ali i 2007. godina (305,1) prva godina iz 2000-ih koja se ubacila u ovo visoko društvo. Nemam statističku ocenu za godine koje slede, ali plate su realno rasle i 2008. godine i to vrlo ozbiljno (3,94%), a nastavile su sa rastom (od 0,2 do 1,1 odsto) zaključno za 2012. godinu, za koju nije nemoguće da je, po platama, dosegnula i sam vrh društva iz 70-ih, otkada (2013. i 2014) realno padaju i to brže nego što su prethodnih par godina rasle. Inače, već decembra 2011. godine mediji su euforično zabeležili: Ura, stigla nam plata do 414 evra.

Tito se zaduživao, a oni iz, po platama, dobrih 2000-ih su se i zaduživali i rasprodavali. Ali, što se zaduživanja tiče, zadužujemo se i danas. Pitanje je za raspravu koje je zaduživanje (ne)kvalitetnije.