Nebrano gvožđe

Ambasador Čepurin se hiperaktivirao, pa Beograd počinje pomalo da liči na Moskvu, a ekselencijinoj hiperaktivnosti na ruku ide uredništvo i saradništvo „najstarijeg dnevnog lista na Balkanu“ koji pak počinje da liči na Komsomolsku Pravdu, koju uređuju jurodivi belogardejci. Gde je tu naš Danas? Na šta Danas liči? Na Komersant, da kažemo. „Izbalansiran“ je. Panović tri put meri, a jednom seče.

Šta to, dakle, od sviju nas na čelu sa Overlordom hoće Evropa i Rusija? Hoće, brate, našu naklonost. Pogađate valjda da je reč o Krimu oko koga se u poslednje vreme lome geopolitička koplja, a daj Bože da se ne polome i vojna. Evropa, iza koje se izviruje Amerika, insistira da mi Rusiji uvedemo sankcije, a Rusija – koju zastupaju Čepurin i Politika – od nas očekuje da priznamo Krim. Kome se sad privoleti carstvu? Svrstamo li se uz Evropu, dobićemo preko nosa, a i po džepu (za početak penali zbog kašnjenja Južnog toka), a poslušamo li srce, pa se priklonimo Matuški Rosiji, osim klipova u točkove naše revolucije, dobićemo i nezgodno pitanje: Zašto se vi, gospodo, bunite zbog sasvim legitimne secesije Kosova? Šta vi hoćete?

Drugi deo (hipotetičnog) pitanja je, da kažemo, vrlo znakovit. U tome i jeste suština našeg problema. Šta mi zapravo hoćemo? Eh, šta hoćemo? Da smo to ikada znali, ne bismo se danas našli u nebranom gvožđu, nije tipfeler, pri kraju ću vam objasniti zašto ne grožđu. Oduvek smo, brate, alavi kakvi smo hteli i Evropu i Kosovo; i demokratiju, ali i istočnjačku satrapiju; i kapitalizam, ali i društvena preduzeća; i jare, ali i pare? Da ne nabrajam dalje. A znate kako to ide – kad neko ne zna šta će sa sobom, onda drugi znaju šta će sa njim. Bilo bi iz mnogih razloga dobro – mada je malo verovatno – da Overlord i ostatak buduće vlade istraju na poziciji neutralnosti. Nije to tako nemoguća misija. Moglo bi se Evropi reći – i to otvoreno – da mi Rusiji ne možemo uvoditi sankcije, ni Nemačka to nije učinila, a Rusiji bi, takođe otvoreno, mogli reći da Krim ne možemo priznati i zbog Kosova i zbog evrointegracija.

A sad – objašnjenje zašto nebrano gvožđe, a ne grožđe. Seća li se iko onog starog vica – prolazi drug Tito pored Smedereva, pa pita, a da šta ovđe uspjeva? Grožđe, druže Stari. Tito, već pomalo nagluv, čuje „gvožđe“, pa će ko iz topa: „Odlično, majku ti božju, napravite im željezaru. Drugovi iz pratnje nisu bili nagluvi, daleko od toga – odlično su slušali – možda su upravo baš zato vrlo brzo napravili željezaru. Koja je, uzgred, najpre propala, pa dopala Amerikancima, pa opet propala. Razmislite malo.