Odbrana patrijarha

Može li iko zamisliti koliki bi to hram trebalo da bude da se oni svi smeste pod uslovom da se računa da tamo neminovno bivaju i predstavnici svih crkava i, verovao to neko ili ne, običan svet koji je istinski vernik i kome je to neka vrsta nepatvorenog duhovnog pročišćenja, a ne tek veliki spektakl, doduše, istorijskog značaja. Posle takve najave iz Vlade bilo je i logično da većina iz opozicionih stranaka počne da pakuje kofere. Kako dolikuje ozvaničenim vernicima što javno na svakom koraku to dokazuju. Ne samo slaveći slavu (uzgred, nejasno je šta tada rade oni koji nisu pravoslavci, a članovi su tih stranaka ako takvih ima, mada ih verovatno ima bar utilitarnosti radi) već i ljubeći ruke sveštenstvu kad ih sretnu istovremeno ne ustručavajući se da sasvim nehrišćanskim jezikom karakterišu ličnosti iz suprotnog ideološkog miljea. U čemu im i oni koji su sada „vlasni“ (valjda to znači vladati ili bar imati najveća ovlašćenja) ne ostaju dužni.

I ako je iko u ovakvoj atmosferi senzacionalnih vesti imao dovoljno vremena i nerava da gleda (i sluša) prvu sednicu Skupštine Srbije pre nekoliko dana gotovo da je mogao da se uveri da među onima koji su, pred saznanjem o tome ko od političara ide na ustoličenje (predsednik Srbije, potvrđeno je već bilo) kritikovali sve na vlasti što se nisu izborili da i opozicija tamo ima mesta. Valjda su smatrali – iako se dakle već znalo da cela Vlada neće ići – da je to njihovo ustavno pravo baš kao i Borisa Tadića, jer su u njemu izgleda videli da crkva ipak Ustavom nije odvojena od države. Činjenica da je to samo izraz poštovanja za SPC u Srbiji nije im baš bila uverljiva ili su nekako u neskladu sa protokolima, bontonima i izrazima poštovanja?

Šta bi se drugo moglo zaključiti kad niko od opozicionih lidera što su se borili za odlazak u Peć nije ni u jednom trenutku pomislio da bi se mogao latiti onoga što je sam patrijarh Irinej rekao o tome praktično u odbranu i Crkve i čina ustoličenja i sopstvenog pogleda na veru i duhovnost kao nešto što ne bi trebalo politizirati i koristiti u svrhe ni stranaka ni pojedinaca. Patrijarhova odbrana je inače bila na gotovo svim naslovim stranicama novina, a vredi je ponoviti: „Sveti arhijerejski sinod podseća pre svih pravoslavne vernike, ali i celokupnu javnost na to da je ustoličenje isključivo crkveni i duhovni čin, od istorijskog značaja za našu crkvu i celokupan srpski narod, kao i na to da je nepoželjna i apsolutno neprihvatljiva bilo kakva politizacija ovog događa.“

Poslanici u Skupštini koji su zbog odlaska na ustoličenje napadali predsednika države i DS ili nisu znali za ove patrijarhove reči ili su ga ignorisali (možda računajući na podele u crkvenim krugovima) ili ih je baš bilo briga pošto se računa da među biračima ima dosta vernika. Pravih ili onih „za svaki slučaj“ koji se mogu prepoznati po veličini krsta koji vešaju u automobilima (ne samo u taksijima kojima se politički lideri i ne voze). Veličina krsta vidljivija za političku elitu je u raznim estradnim spektaklima gde ovaj sveti simbol nalazi udobno i vidljivo mesto u prorezima velikih dekoltea bogobojažljivih ovozemaljskih zvezda što valjda misle da su postigle divan sklad sa samim Bogom. Slični su i taksisti s kojima se stiče dragoceno „hrišćansko“ iskustvo kad otvaraju prozore i usput se sočnim jezikom obrate „učesnicima u saobraćaju“ ili voze nedozvoljenom brzinom dok im krst opasno leluja pred šoferšajbnom.

I baš zbog svega toga nije se moralo biti vernik, pa da se juče pogleda i TV-prenos ustoličenja patrijarha Irineja u Pećkoj patrijaršiji i još usput sazna da su mnoge bogomolje obnovljenje posle divljačkih orgija razaranja. Zaustavljanje Tome Nikolića i Velimira Ilića na administrativnoj granici sigurno će izaći iz uskog nepolitiziranog okvira i takođe se nikad neće saznati koliko su „javni vernici“ prihvatili savet sveštenika iz Pećke patrijaršije koji je neki dan, pred ustoličenje, poručio „i ako niste ovde, vaša molitva tog časa ma gde bili imaće istu duhovnu vrednost“.