Pojeftinjenje Vebera

 „Ako se Vučić dokopa još nekog udžbenika iz sociologije, niko ga neće zaustaviti“, poručuju oni sa šesticama iz ove „suvoparne“ nauke. Pobogu, šta ako mu neko podgurne Žižeka? „Bulevar Maksa Vebera“ je već spomenut po raznim prostorima internet šaljenja, kao i opsade knjižara i biblioteka od strane napredni(jačk)e omladine, ubrzo razočarane jer se ne radi o ispovesti košarkaša. Srećom, „Protestantska etika i duh kapitalizma“ je doživela reizdanje (Mediterran Publishing, 2011), a možda i predsednik, sa novopečenom članskom kartom, doprinese i povuče vezu.

Dok kolega po struci i kolumnističarenju Panović na pomen Veberovog (prez)imena ustaje, ovom sociologu se teorijski – spušta. I pritom se ne radi samo o Veberovom antipozitivizmu, već i o njegovom površnom čitanju od strane vlasti. Motiv koji Vučić preuzima je motiv iz spomenute „Protestantske etike“, čija je suština u marljivom, asketskom i štedljivom radu bez obraćanja pažnje na posledice. Takvo rmbačenje, pisao je Veber, stvara kapitalizam i modernu Evropu. Dakle, umesto isprazne kontemplacije po katoličkim manastirima (za hard core vernike) i kupovine oprosta vinom i keksićem po katoličkim crkvama (za sve ostale), protestant u jednom novom, aktivističkom shvatanju pobožnosti, dere sopstvenu kožu s leđa svakodnevno. Njegova crkva je i njegova fabrika i njegova bračna postelja. I sve to ne zato da bi se dodvorio bogu i time obezbedio bolje ulaznice za nebo kad pandrkne – već zato što je rad po sebi jedna vredna stvar, „poziv“, nešto što se, jednostavno, radi. I u redu, motiv je lep, iako Vučić tu prečesto misli na samog sebe u novom imidžu protestantskog asketizma, a manje na svoje ministre i građane, ali – besplatan čas sociologije nikada nije na odmet. Međutim, Vučića u njegovoj interpretaciji Vebera, ipak, odaje „sindrom jedne pročitane knjige“ ili pak nekakve skripte Jova Bakića. Naime, Veberovo nasleđe mnogo je šire i teže uklopljivije u zvaničnu politiku Vlade Srbije.

Prema Veberu, suština „sudbine našeg doba“ je u „racionalizaciji, intelektualizaciji i, iznad svega, u raščaravanju sveta“. Pod raščaravanjem (Entzauberung) Veber podrazumeva kolaps svakog misticizma i tradicionalizma u modernom, birokratskom i sekularnom zapadnom društvu. Dok i mistika i tradicija i mitovi suvereno vladaju ovdašnjim političkim sistemom. Dođavola, čak je i glumac Majkl Medsen na poklon dobio rakiju (a on uzvratio svojom knjigom poezije), dok Nikolić maliganske plodove svojih šljivika deli kao vizitkarte. Ako ćemo iskreno, političko raščaravanje srbijanskog sveta u ovoj vladi poduzima jedino Ivica Dačić, a naprednjaci se toga klone kao Nikolić Kosova. Zatim, Vučićev kaubojski obračun sa korupcijom & kriminalom je tipičan izraz onoga što je Veber nazvao harizmatskom vlašću. A birokratska vlast je ona koju je preferirao ovaj sociolog, dok su stručni, obrazovani i nepristrasni birokratski činovnici za njega „ugaoni stubovi“ svake moderne države i moderne privrede. Hajdemo dalje: Veber tvrdi da samo na Zapadu postoji racionalna organizacija rada, nauke, kulture i svakodnevnog života. Nema tu ni pomena saradnje „i sa Istokom i sa Zapadom“, iako se Veber minuciozno bavio i Indijom i Kinom – i kvalitetno ih otpisao kao neracionalne. Politika je, za njega, „lagano i uporno bušenje čvrstih dasaka“, a političar mora biti „naoružan srčanošću koja može da izdrži propast svih nada“. Nade su propale, a jedino bušenje je ono po džepovima.

„Ništa se ne može postići samo čekanjem i priželjkivanjem i treba postupiti drukčije. Moramo se prihvatiti posla i nastojati da zadovoljimo zahteve dana, i to kako u ljudskom, tako i u profesionalnom pogledu. A to je prosto i jednostavno, kad svako nađe i posluša svog demona koji drži u ruci konce njegovog sveta“, pisao je Veber. Slušanja demona imamo na pretek – zadovoljenja zahteva dana i ne baš. Ako izuzmemo mahinacije dozvoljenim aflatoksinima, to jest. Uzgred, Veberom se ozbiljno bavio i Zoran Đinđić. On je i preveo jedan njegov esej, objavljen u zborniku tekstova liberalnih autora kritičnih prema socijalizmu iz 1988. godine. Latinka Perović piše da je Đinđić Vebera smatrao najvećim sociologom i da je bio pod njegovim velikim uticajem. Knjigu koju je uredila o Đinđiću ona je i naslovila koristeći Veberov pojam: etika odgovornosti. S tim u vezi, ko je bio taj Maksimilijan Veber (mlađi), stotinu mu duhova kapitalizma?

Bio je bolešljiv, ali genijalan mladić koji već u tinejdžerskim pismima raspravlja o Kantu, Hegelu i Spinozi, a ne o fudbalu i muzikantima. Na univerzitet dolazi u 29. godini, dakle, skandalozno rano po nemačkim standardima, ali već u 33. godini doživljava potpuni nervni slom. Boravi po duševnim bolnicama, putuje po Mediteranu i Americi, traži spas i okrepljenje. Na univerzitet se vraća tek 20 godina kasnije. Navodno je živnuo tek nakon afere sa jednom svojom slobodoumnom studentkinjom. Bio je nereligiozan, liberal, ali i nacionalista, a umire već u 56. godini života, a u međuvremenu politikuje i piše. Drugim rečima, imao je tešku sudbinu i težak život – prilično je patio i slabo se radovao. Šta su bili demoni „pobesnelog Maksa“ Vebera?

Suština Veberove neuroze dolazila je zbog unutrašnjeg konflikta koji je osećao, a koji su simbolizovali njegova majka i njegov otac. Dok mu je ćale, visoki pruski političar, predstavljao uglednog, moćnog i raskalašnog čoveka sklonog politici koja je praktična i sastavljena od kompromisa i od ponešto bluda i nemorala, mater mu je bila sama suprotnost: moralna, vredna, duboko pobožna i skromna žena. Obično se ističe da je na površini karaktera mladog Vebera dominirao njegov otac, dok je duboko u njemu tinjao moral majke. I moralo je da „pukne“. Međutim, ostavimo ovu „psihoanalizu za siromašne“ u stranu i za neke druge kaučeve od onih u kojima se čitaju novine. Bio je to sukob dva morala, dva ponašanja, dva pogleda na svet. Između konzervativnog i liberalnog, tradicionalnog i modernog. Lični problemi Maksa Vebera bili su osnovni problemi njegove sociologije i osnovni problemi savremenog društva. A to je sofisticiranost Veberovog nasleđa kojom se Aleksandar Vučić nije bavio.

I u redu, Veber je i pisao nesistematično, teško, neprobojno, glomazno i šizofreno – kakav je i sam bio. Mnoga njegova dela danas služe jedino sociolozima koji pate od hronične nesanice. Ali nečitljivost Maksa Vebera nije dovoljno dobar razlog za njegovo pojeftinjenje u javnom diskursu. Pozivi na marljivi rad i disciplinu nakićeni nekakvim Švabom iz naftalina su jednostavno nedovoljni. Glavno pitanje je šta Vučić ima da kaže na temu Zapada, modernizacije i racionalizacije sveukupnog srpskog društva, tj. na ozbiljnije dileme koje su razjedale Maksa Vebera. Još čekamo.