Pažljivo pročitah veleumna zakeranja na kolumnu „Tačka pucanja“ iz nepotkupljivih pera slobodarskih srpskih komentatora i naiđoh na gomile stereotipa i predvidivosti. Ima ih dve sorte. Jedni me, bajagi, sažaljevaju i nariču nad mojom ulogom fikusa u „Teškoj reči“, drugi mi, opet, pripisuju otvoreno Overlordoljublje. Ali i ja imam zakeranja! I ja imam komentar na komentare.
Pa da krenemo redom. Od gledanosti! Kobnu „Tešku reč“ je gledalo – sigurno ne zbog mene – milion i šesto zarez nešto hiljada gledalaca, među njima, pretpostavljam, i svi komentatorski pravednici. Pa dobro, đuturumi, ako sam ja u emisiji učestvovao, zašto ste je vi gledali? Očekivali ste čudo? Uprkos približavanja Moskvi nismo valjda još došli u situaciju iz onog vica o prvom i drugom kanalu sovjetske televizije. Na prvom kanalu Brežnjev drži non-stop govorancije, a kome to dosadi, pa pređe na drugi, ugleda policaja koji preti pendrekom i kaže: a, građanine, ne gledate druga Brežnjeva!?
Evo, recimo, vapaja jedne komentatorke. „Mi smo“ – piše gospoja, a ja citiram po sećanju – „od vas očekivali da kažete nešto u ime nas obespravljenih, a vi, ju, ju, ju, onako?“ Je li, more, gospoja, šta tebe navodi na pomisao da sam ja u obavezi da vadim trnje tvoje obespravljenosti iz Overlordove mindže? Zašto ne digneš dupe sa TV fotelje i zašto sama ne uradiš nešto po pitanju tvoje slobode i tvojih prava. Zašto – poput stotina hiljada srpskih lenština – iščekuješ da se neko drugi pobrine za tvoje dobrobitije?
Ovde je kraj komentarima na komentare i početak priče o politici hemoroida. Kakva je to politika? To vam je, čestnejši čteci, politika udarničkog sedenja pred televizorima i po kafićima – od toga nastaju hemoroidi – i čekanja da probleme reši neko drugi. Toj politici po pravilu pribegava najobrazovanija i najuljudnija ovdašnja populacija, toliko obrazovana i uljuđena, da joj je odvratna i sama pomisao da se umeša u politiku jer je politika, je li, rezervisana za pokvarenjake, lopuže i mutivode. Znamo da su u antičkoj Grčkoj osobe koje se nisu pačale u politiku zvali idiotima – tada ta reč nije imala pežorativan prizvuk – ali onaj ko se u ovoj i ovakvoj Srbiji klonio (i kloni) političkog angažmana zaslužuje titulu idiot i to sa pežorativnim značenjem.
Jer znate šta, prepustiti politiku – i to bez borbe – pokvarenjacima, lopužama, protuvama i mutivodama pa posle očekivati da pokvarenjaci, lopuže i mutivode naprave stabilnu, ekonomski snažnu državu u kojoj će vladati pravo i zakoni ne može se nazvati nikako drugačije nego idiotizam. Može se, fakat, nazvati i drugačije: duhovna tromost, lenjost, kukavičluk, pokvarenjaštvo, ali to neće promeniti stanje stvari. U Srbiji ima najmanje milion nezadovoljnih, a obrazovanih i vrednih muškaraca i žena, kojima nikako iz dupeta da dođe u glavu da bi kritiku sa političarskih aktivnosti trebalo da preusmere na svoju političku neaktivnost.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
