Kako započeti kolumnu nakon ovako paklenog vikenda? Jedan mladić ubijen u Istanbulu, gde je otišao sa grupom navijača da „podrži“ Crvenu zvezdu; tri momka se utopila u automobilu koji se survao u Dunav, tri – hvala Bogu – isplivala. U Novom Sadu, opet, neke siledžije krvnički pretukle „par sa detetom“ zato što su „pričali aškalijski“. Ako tom crnom skoru – a ko zna kakvi su se još belaji dogodili, a promakli mi pažnji – dodamo i prošlonedeljni univerzitetski terorizam i maloletnički napad na Rašu Popova, moramo se zapitati: u kakvoj mi to zemlji (i državi) živimo?
Ovako se to komentariše: Šta da se radi! Došla zadnja vremena! Opšte siromaštvo! Deca raspuštena! žutare podivljale! I pročaja. Vremenâ što se tiče, slažem se: Sva je prilika da nisu daleko od zadnjih, ali ima tu jedno „ali“. Dokle god ima vremena nešto se može učiniti. Vreme, konačno, zato i postoji – da bismo u njemu nešto učinili i za sebe i za druge. Eshatološki, dakle, razlog otpada. Šta ćemo sa ostalima? Šta ćemo, recimo, sa žutarama koje već decenijama – između ostalih nepočinstava – propagiraju balkansku verziju slatkog života i „noćnog provoda“ na koju nasedaju – a da ko će drugi – uglavnom adolescenti, žurke, cice, provodi, splavovi, koka, džipovi, belo – retko bi koji klinac tome odoleo i u vreme moje davne adolescencije, samo da je u SFRJotu bilo žutara, splavova, džipova i belog. Šta predlažem? Da se žutare zabrane? Jok, more. Sloboda štampe je zagarantovana! Ali slobodi se – kao što pre neki dan apsolvirasmo – moraju postaviti granice. Ne mislim, naravno, na političke slobode, nemojte trčati pred rudu.
Što reko Deng Sjaoping, neka cveta stotinu žutara, ali neka budu oporezovane kao šund, što one i jesu, i što, nadam se, ne treba dokazivati. Već čujem cijuke – ju, ju, ju – to nije evropski. Može biti da nije. Ali ni mi nismo Evropa. Prema svecu i zakonski tropar.
Može biti, takođe, da u našoj državnoj upravi ima razumnih ljudi koji uviđaju da se nesputanoj distribuciji i propagandi površnosti, divljaštva, primitivizma i nasilja mora stati na put, ali – viđi vraga su sedam binjišah – ako bi oporezovani primerak žutare koštao 120 RSD, gde bi se onda vodila državna politika?
Imam još jednu ideju – uvođenje jednomesečnog poluvanrednog stanja! Tek će se sad začuti graja – ju, ju, ju! Evo zagovornika diktature! Ma jok! Ma kakvi! Ali listen to uncle Bas: Kada bi policija samo jedan mesec dobila odrešene ruke i radila u punom kapacitetu, onako kako je radila posle Đinđićevog ubistva – naravno bez apšenja političkih protivnika – tvrd vam stojim da bi posle mesec dana u ovoj zemlji mnogi pičvajzi otišli u ropotarnicu istorije, pa bi ubrzo izgledala onako kako bi izgledala da Đinđić nije streljan.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
