Davno sam ja rekao da u Srbiji ni mrtvima ne daju mira. Ne znam da li ste ovih dana pratili razvojni put afere Bazdulj? Ako niste, da vas podsetim. Muharem Bazdulj pre, da kažemo dve nedelje, objavio u Vremenu tekst u kome je pomenuo blaženopočivše Srđu Popovića i Sašu Tijanića i to je bio dovoljan razlog da takozvana druga Srbija padne u najstrašniji amok. Već sam ovde pisao o tome, ali stvar je u međuvremenu postala složenija.
Dreka! Vriska! Cika! Sveopšte ibretenije! Sve me je to zaintrigiralo, ali da ne bih istrčavao pred rudu (pa se posle izvinjavao), ponovo sam pročitao Bazduljev tekst i znate šta – stekao sam utisak da nikakve dreke, viske i cike ne bi bilo da se Muharem počem zove Miroslav i da je, umesto u Travniku, rođen na Dorćolu.
Da li ovo znači da ja Drugu Srbiju optužujem za rasnu, versku i bla, bla, bla netrpeljivost? To znači upravo to. Dobro, de, takozvana Druga Srbija – čiji su pripadnici listom ateisti – Muharemu ne zamera toliko što je Muharem, znate valjda na šta mislim, ali mu zamera nešto drugo, nešto što ni pod mukama ne bi priznala.
Zamera mu što je došao iz bosanske pripizdine da soli beogradsku pamet i da remeti čaršijski red. Pustimo neka polemika teče svojim tokovima, a mi hajde da se pozabavimo beogradskim čaršijama svih boja. Ima tome već ihaha otkako sam primetio da između naoko na krv i nož zavađene Prve i Druge Srbija postoje upadljive sličnosti. Na šta ciljam? Na okamenjene sisteme idola, i ideologema, karakteristične za obe čaršije sa pripadajućim mahalama. Jedina suštinska (psihološka, naglašavam) razlika između tih dveju čaršija jeste njihova apsolutna razdvojenost, svojevrsni aparthejd, negativni identitet koji se gradi ograđivanjem od onih drugih, što, opet, za posledicu ima jednu lošu stvar – zatvaranje u samog sebe.
To je, braćo i sestre, osnovni uzrok stravične društvene inercije u kojoj se već decenijama davimo i u kojoj ćemo se – ako se ne dogodi čudo – pre ili kasnije i udaviti. Kako su ti sistemi apsolutne razdvojenosti nastali – a stari su, stariji nego što se uobičajilo misliti – kako je došlo do toga da svi Srbi pošto-poto hoće da budu pravedni i u pravu, vaistinu ne znam, a i nije mi u opisu radnog mesta da to istražujem. Da li ja to imam nešto protiv pravednosti i bivanja u pravu? Jok, more. Daleko od toga! Samo, biti uvek u pravu i uvek pravedno postupati, nekako mi se čini nemogućom misijom. Sledstveno, ne mogu da poverujem u patku da jednu polovinu Srbije čine monstrumi, a drugu sveti ljudi. Tim pre što i jedna i druga polovina malo-malo pa dobije Crven Ban u nezgodno mesto. Zato što to sleduje onima koji su u pravu. Ni zbog čega drugog.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
