Posmrtne ostatke Nebojše Popova ispratili smo prekjuče tamo gde je on već sedam dana, otkad je preminuo. U to nepojamno tamo (verujem, sasvim jednostavno ništa), Popov je imao priliku da zaviri pre nekoliko godina. Ovog puta to nije klinička smrt, koja je bila neka vrsta generalne probe, nego jedina, prava, neponovljiva, rekao bih, industrijska smrt – poslednja predstava.
Oko kovčega s telom Nebojše Popova, koji uz zvuke Ravelovog „Bolera“ tone u podzemlje – naime podrum krematorijuma – da se predstavi vatri, stoje brojna lica upalih obraza kojima bi ležanje u grobu već dobro stajalo. To su lica znanih ljudi koji su davali od sebe ovom našem zajedničkom životu ovde, a uskoro će se i sami zaputiti tamo gde gledaju da odlazi mrtvo telo Nebojše Popova. Za sobom ostavili su dubok trag koji se, dakle, neminovno prekida, ali ima svoje usmerenje za dalje napredovanje.
Popov je celog svog života radio na tome da se u Srbiji održi ustavotvorna skupština, koja nikako da se održi već dvesta deset godina. Da li će iko od nas koji smo stajali oko mrtvačkog sanduka Nebojše Popova, a bilo je tu i mlađeg sveta, doživeti preporod domovine u zemlju zakona i društvene ravnopravnosti, zemlju kojoj su građani jedini suveren?!
Imao sam prilike da s Nebojšom Popovim zajedno cedim vreme kroz reči i geste. Sreli smo se 1991. godine, u novembru mesecu, u centru Valjeva, na antiratnom mitingu, gde smo govorili misleći da imamo snage da Srbiju odvratimo od daljeg srljanja u pogibelj i setvu smrti! Borili smo se protiv sile tanatosa, ali smo imali i trenutke vrlo erotske, među kojima je najintimniji bio onaj kad mi je Popov, pre tri godine, posle tribine u „Fabrici“ Studentskog kulturnog centra Novi Sad, na uvo šapnuo: „Niste u pravu. Bez privatne svojine ne bi bilo ni slobode!“
Nešto pre toga, citirao sam Prudona – da je zlo začeto u pravu na privatnu svojinu. Od tog pojma i te pojave, razlikujem pojam i potrebu lične svojine, koji je ključan za slobodu pojedinca, jer jesu neophodne izvesne materijalne prinadležnosti koje čoveku omogućuju lični prostor i lično vreme. Privatna svojina je pak u funkciji prisvajanja tuđeg truda, tuđeg vremena i prostora.
Popov privatne svojine nije imao, iako on to tako ne bi rekao. A ono što je imao od lične svojine, kako ja to zovem, delio je sa drugima nesebično. Kuću u Zrenjaninu koju je nasledio, valjda od ujaka, pretvorio je u javnu knjižnicu i čitaonicu, darujući je, sve sa ličnom bibliotekom, u vlasništvo rodnom gradu. U rodnu kuću, u kojoj je živeo poslednjih godina, primio je jednu izbegličku porodicu, proteranu u etničkom čišćenju iz Hrvatske.
Onako strog i gabaritan, bio je Popov duša od čoveka. Reči i pokreti, mišljenje i egzistencija u njega su išli jednim istim putem! Ne znam je li on bio inkarnacija sušte ljudske prirode, ili je bio inkarnacija sušte suprotnosti prirodi čoveka, ali znam da je primer životodajne vrline. Drago mi je da sam s tom gromadom ljudskosti vodio lepe razgovore koje mogu da zadržim samo za sebe. Danas se ponosim onim što je on o meni javno govorio.
Na kraju beogradske promocije njegove poslednje knjige „Kako smo dospeli dovde“, u CZKD-u – koju je pisao posle kliničke svoje smrti, kao eksperiment sa samim sobom, da vidi, bez zavirivanja u papire i knjige, čega se uopšte 'posle smrti' još seća iz sopstvenih poslova i dana – pozvao sam, u ime te otelovljene vrline, sve prisutne da ustanu kako bismo minutom ćutanja odali počast živom autoru knjige pisane post mortem! Uspeo sam da uzviknem i „slava mu!“, ali sam morao da požurim, jer je tu malo ko shvatao suštinu ovog od klišea i sujeverja oslobođenog gesta, kakav zaslužuje slobodarska egzistencija Nebojše Popova. Uz dva-tri smeha koja su se prolomila iz publike, pušeći cigaretu osmehnuo se i Nebojša Popov, jer je imao priliku da vidi i čuje ono što će, nepunih mesec dana potom, izostati na ceremoniji kremacije njegovih posmrtnih ostataka.
O svom javnom angažmanu, Popov je, u knjizi „Iskušavanja slobode“, napisao: „Tragao sam za svojim identitetom u procesu demokratskih promena društva i države, gde pripadam i rođenjem i vlastitim izborom.“ I doista, društvenost i identitet tako su srasli kod Popova da je njegova intelektualna biografija ujedno i kritička istorija savremenog srpskog društva.
Smrt Nebojše Popova personalni je simbol ove krajnje faze dugotrajnog odumiranja javnosti u srpskom društvu. Potomci onih koji su ustali protiv okupatora 1804, protiv okupatora 1914, protiv okupatora 1941. godine, pevajući, misleći i živeći stihove „bolje rat nego pakt“, „bolje grob nego rob“, i koji su 1968. „tražili nemoguće“, danas su masovno zombirani i ćute kao zaklani! Kako smo dospeli dovde?
Preko sopstvenog groba, Nebojša Popov jasno govori: „Umesto stvaranja modernog društva i države zabasalo se u refeudalizaciju, odnosno novo srastanje društva i države. Na delu je podela vlasti na 'feude' kojima gospodare partijski staleži, srazmerno rezultatima glasanja. Partijski vrhovi, s osloncem na lojalne birače, postaju faktički nosioci suvereniteta, umesto građana i naroda.“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
