Promena orijentacije

 Uz dužno poštovanje prema Marićevića jaruzi, čvrsto verujem – i niko me ne može uveriti u suprotno – da Srbima komunizam nije nametnut spolja, i da su se Srbi junački borili da nakon pobede komunizma ne bi imali izbora. Štaviše, komunizam i nije bio promena politike, još manje društvenog uređenja, bila je to promena orijentacije u mitološkom vremenu; srpska omađijanost mitom o Obećanoj zemlji – Dušanovom carstvu – samo je iz prošlosti (privremeno) premeštena u budućnost, u takođe srednjovekovni mit o Zemlji dembeliji, koji je Srbe, ako se tako može reći, privukao mnogo snažnije od mita o Dušanovom carstvu zato što se – za razliku od socijalističke Srbije – u Dušanovom carstvu moralo teško raditi i to po strogim zakonima. Da, dobro se sećam, osim možda u početku i u krajnje retkim slučajevima, za vreme komunizma nije bilo nikakvog prisiljavanja Srba da se odreknu srpske tradicije – i svega što je srpsko – sami su se masovno, radosno i plebiscitarno odricali od srpstva i sami su – mimo tradicije i običaja – s pesmom odlazili na radne akcije gde su (besplatno) „gradili prugu, dok je pruga gradila njih“ (kao što su, kad su još jednom okrenuli istorijski ćurak, slogan prekonoć promenili u „mi gradimo hram (Svetog Save), hram gradi nas“ i sami su posle oslobođenja – nije ih na to nadahnuo Manifest komunističke partije – skrnavili crkve i jahali popove, što opet ne znači da, kada se ratna sreća preokrenula, popovi ne bi jahali komuniste, samo su, za nevolju, u međuvremenu uznapredovale tehnologije satelitskog nadzora, pa su se – slično kao što su srpski kraljevi zbog međunarodnog ugleda u jednom trenutku prestali da ubijaju – popovi uzdržali od jahanja komunista. Ali da nije bilo satelitskog nadzora – i da je sve ostalo po starom, patrijarhalnom – siguran sam da bi u Srbiji bilo i poprilično onih koji bi – nakon što su posle oslobođenja jahali popove – posle oslobođenja od oslobođenja počeli da jašu komuniste. Neki imaginarni ruski religiozni filozof, samo ako bi se udubio u materiju, nesumnjivo bi zaključio da je komunizam za Srbe trebalo da bude Božija kazna, period ispaštanja tokom kojeg bi srpsko društvo i njegova elita uvideli greške počinjene u prošlosti, ali srpsko društvo je tu kaznu raznoraznim hokus-pokusima pretvorilo u nagradu, a kada je komunizam propao, ponovo se vratilo upravo onom zbog čega je kažnjeno.