Promena vremena

Ne lupam ja mnogo glavu oko toga – sačekam dva, tri dana pa se onda sinhronizujem – nego desetak dana ne mogu da se naviknem na prerano smrkavanje. Nešto mi ne štima. Uveče mi se čini da rano ležem, ujutru imam utisak da sam premalo spavao. Jedan moj drug iz Užica nije imao takve probleme. Nikada nije podešavao sat. Ne treba se zajebavati sa vremenom, tako je on to komentarisao. A opet, svuda je stizao. I uvek je bio naspavan.

Ne znam uopšte kome je na um pala ideja da se poigrava sa vremenom. Šta se time uopšte dobilo? Dan ima dvadeset četiri sata, ne može se – osim iluzijom – ni skratiti ni produžiti. A malo li nam je i inače iluzija. Sad, šta je tu je. Moramo se prilagoditi. Evo, vidim da u donjem desnom uglu kompjutera piše deset nula jedan, a ja se osećam kao da je jedanaest nula jedan. Baš gadno. Ustao sam u uobičajeno vreme, a opet mi se čini da sam zakasnio. Ili obratno. Eto, to je ta konfuzija o kojoj vam pričam.

A ne pričam vam o tome zato što izbegavam političke teme, nego zato što bi Sajam knjiga, a ja bejah na Sajmu, pa nisam ni kupovao ni čitao novinčine, što je – moram reći – vrlo prijatno iskustvo. Ono, istina, i na Sajmu sam čuo poneku vest. Čuo sam, na primer, da se na sahrani Jovanke Broz okupilo desetak hiljada ljudi iz svih krajeva naše bivše socijalističke zemlje. Takva su vremena došla. Moraš da umreš da bi te se neko setio. Jovanka se, Bog da joj dušu prosti, ipak nije ni približila apsolutnom rekordu Leke Rankovića, na čijoj se sahrani okupilo sto hiljada duša. Rahmetli Leka za života, a nakon zglajzavanja, nije uspevao da oko sebe privuče više od nekoliko dilbera. I cap, potegne pa umre, eto ti mase ko na „večitom derbiju“.

Vidim da se u cenjenom komentatorluku pojavilo mišljenje da bi moja malenkost trebala da preporuči neku knjigu, što meni ne pada na pamet. Sočiti knjige je isto, a možda i gore, nego sočiti mlade i mladoženje. Uvek tu bude razočarenja. Pa se u tom smislu uzdržavam. Neka, što reko Deng Sjaoping, cveta stotinu cvetova. Savršeno sam ozbiljan. Kad me neko pita šta čitam, kao da mi opali šamar. Nema tu ništa da se krije, a opet, kad kažem šta čitam, osećam se kao da sam izdao čoveka čije sam se knjige latio. Eh, dame i gospodo, zamislite kakav bi škandal ispao ako bih radoznalcu rekao da čitam Mir Jam. Što možda i činim. Ko zna?