„Jugoslaviji su potrebni stvaraoci koji će moći državu ponovo da izgrade, a ne vukovi koji pod vođstvom vuka predvodnika love u čoporu…“ – napisao je, u uvodniku pod naslovom „Nećemo da podstičemo nasilje“, suvlasnik tiražnog dnevnog lista čiji sam zamenik glavnog i odgovornog urednika tada bio.
Zbog tog besprizornog obračuna sa sopstvenim čitaocima, sa studentima i građanima koji su, širom Srbije, protestovali zbog velike izborne krađe, iz naivnog entuzijazma sam, sa skoro celim uredničkim kolegijumom tog dnevnika, bez „žute banke“, iste večeri, počeo da pravim novi list.
Ime „Demokratija“ poklonio nam je Zoran Đinđić.
Tadašnji glavni urednik onih, a danas jednih drugih uticajnih dnevnih novina, u međuvremenu i šef medijskog stožera DOS-a, potom i komesar „kriznog štaba“ jedne velike izdavačke kuće – optužio me je tog 28. novembra 1996. da sam se „prodao Đinđiću“.
Počeo sam ličnom pričom, samo zato da bih temi iz naslova dao malo širi kontekst, jer se u političkoj Srbiji pamti tek od danas do sutra i, po pravilu, čuje samo ono što vam ide u prilog. Inače, Zoran Živković i Dragoljub Mićunović već su, povodom još jednog 12. marta, rekli baš ono o čemu sam nameravao da pišem.
– Neki na grob dolaze zbog griže savesti, a previše je onih kojima je njegova smrt bila odskočna daska da izađu iz svojih mišjih rupa – izjavio je moj doskorašnji kolega po kolumni u „Danasu“.
– Neki ljudi su sada preuzeli ulogu po kojoj je samo njima stalo do uspomena na Zorana Đinđića i predstavljaju se kao jedini zaštitnik njegovog dela i lika – kazao je predsednik Političkog saveta DS.
U razvlačenju političke zaostavštine koja, evo već osmu godinu, uvek dobije na intenzitetu uoči godišnjice ubistva Zorana Đinđića, ovog je 12. marta apsolutni hit kovanica koja je – s obzirom da ju je, prvi put, oficijelno koristila i „televizija svih nas“ koji plaćamo pretplatu – ozvaničena u stereotip: „demokratski premijer“ ili, neretko, „prvi demokratski premijer“. S tendencijom da, od prevelike uporabe, uđe u rang onih, mislio sam, neprevaziđenih, poput „nepravedne i ničim izazvane sankcije“ ili „snage bezumlja i haosa“, a kod građana proizvede jedino kontraefekat.
Šta bi, zapravo, mogla da sugeriše sintagma „demokratski premijer“? Da je bio prvi premijer iz Demokratske stranke; da je bio prvi predsednik Vlade iz Demokratske opozicije Srbije, da je bio jedini premijer koga kao demokratskog priznaje „sud“ Liberalno-demokratske partije…?
Ako se hoće kazati da je Đinđić bio jedini premijer od 1945. naovamo koji je izabran na demokratski način, posle višestranačkih izbora, i tu nedostaje materijalne potke. Šta ćemo onda sa Zelenovićem, Radomanom Božovićem, Šainovićem, Mirkom Marjanovićem (u dva navrata), Milomirom Minićem (premijer prelazne vlade), pa Koštunicom (dva mandata)…? Znači li to da, na kraju, Cvetković nije „demokratski premijer“ i da ni jedan srpski premijer u budućnosti, makar bio i iz DS-a ili LDP-a, više ne sme se nazove „demokratskim“?
Dvanaesti mart je zato idealan povod za zloupotrebu njegovog imena, za samopromociju njegovih samozvanih „najbližih saradnika“, za odloženo potezanje optužnica, dokumentarce u stilu naknadne pameti, ali i za one kojih mesecima nema u javnosti, da se, baš tog datuma, pojave na vanrednoj konferenciji za novinare.
Puno je tu nečiste savesti na svim stranama. Oni koji su bili plaćeni da ga čuvaju, sada optužuju neke druge zato što ga oni nisu odbranili. Čak su se i subotnje povorke prestonicom, u znak sećanja na ubijenog, mimohodile – svako je tu imao svoj interes i svoju politiku.
Prva teza, presuda pre suda, o političkoj pozadini ubistva. Ko je politički nalogodavac ili ko bi to mogao da bude, kako se to stručno spinuje, „tvorac i politički izvršilac rušenja Vlade Zorana Đinđića“? Ljudi moji, kao da najvažnija funkcija opozicije svugde u svetu nije upravo radikalna kritika i rušenje svake vlade!
Druga teza. Hajde da vidimo ko je „politički najviše profitirao“ od ubistva Zorana Đinđića – pitanje postavljeno s idejom da tačan odgovor bude – potonji premijer Koštunica, pošto Šešelj, jelte, baš i nije, s obzirom da, već devetu godinu, „čami čekajući“ slobodu… A je li baš on? Gledano iz perspektive 14. marta 2011, u 14.15 sati, Koštunica mi nekako izgleda kao politička prošlost Srbije. Je li Vam onda sumnjiv cenjeni profesor Mićunović koji se tek 2004. vratio u svoju Demokratsku stranku? Sumnjate li na mnogopoštovane socijaliste (Dačićevo krilo) koji su se, posle Đinđićeve smrti, pobratimili sa njegovom partijom? Da nije najviše „profitirao“ naš uvaženi predsednik koji je, za Đinđićeva života, bio tek jedan (usuđujem se reći: treći po važnosti) od potpredsednika DS? Jesu li ti „politički inspiratori“ oni politički subjekti što su, posle SPS i JUL, najčešće i najžešće kritikovali Đinđića, a to su glasovi iz SPO-a…? I tome slično.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
