Ratovi i revolucije

U Srbiji se sve događa isključivo na silu. U Srbiji ratovi i revolucije ne proizilaze iz istorijske logike, bez obzira koliko naopaka bila – pa čak ni iz lakomislenosti ili hira – nego iz puke neophodnosti da se šta bilo dogodi. Ratovi i revolucije su jedina stvar koja je u stanju da srpsko društvo trgne iz letargije. Pokazalo se to – pomislih potom – još u vreme kada su Srbi nahuškani onovremenom mitomaskom elitom, posle ogromnih, gotovo stogodišnjih napora ( i uz mnogo žrtava), oslobodili mitsko Kosovo da bi istog momenta kada je oslobođeno i „osvećeno“ – i kada su oslobodioci videli da na njemu nema srednjovekovnih dvorova i zlatnih kašika – Kosovo bilo prepušteno stihiji, slučajnosti i pretvoreno u daleku provinciju balkanske kraljevine, u koju se činovnici šalju po kazni. Tako je to sa mitovima, naročito balkanskim. Ti mitovi imaju draž samo dok su halucinacije, dok se sanjaju, čim se, silom oružja, pretvore u realnost, mitologija se pretvori u mučnu java sa kojom niko ne zna šta da uradi ni kako da osvojenu zemlju uredi i uljudi. Tako se – ili tome slično – nastavilo i tokom svih docnijih političkih pseudomorfoza Srbije. Sve dok je opstajalo pod (kakvim-takvim) suverenitetom raznoraznih Srbija, Kosovo je za Srbiju i njene elite bilo težak teret, mračni vilajet u koji se činovnici šalju po kazni a iz koga su u Srbiju – koja bez Kosova, navodno, uopšte ne može da postoji – bežali svi Srbi koji su to mogli. Kosovo je sveta srpska zemlja, pomislih, samo kada nije u Srbiji, najlakše ga je voleti sa pristojne distance, a za njim možda i najviše izgaraju upravo oni koji na njega nikada nisu ni kročili. Danas, kada je Kosovo – kako stoji stvar za sva vremena – otcepljeno od Srbije i praktično nezavisno, cena mu je na tržištu političke fantastike skočila do nebesa, lepo je to procenio opštenarodni pesnik. Kosovo je danas neuporedivo svetije nego u vreme kada je Milošević – ne bi li ga na silu zadržao u Srbiji – zaratio sa pola sveta i pred očima silesije satelita, televizija i čitave svetske javnosti – pokušao da ga masovnim proterivanjima stanovništva očisti od Albanaca, da potom svet, kako se nadao, stavi pred svršen čin i da – usput, sledeći Karađorđev primer – poubija izvestan broj etničkih Srba, političkih protivnika, mada ne kao vožd, lično, svojom rukom, napredovalo se donekle u međuvremenu, danas se tim poslovima bave posebne, za tu svrhu specijalizovane službe.