Rehabilitacija

Priče o Kosovskom boju, Sarajevskom atentatu, Prvom i Drugom svetskom ratu – da pomenemo samo neke – u Srbiji nisu istorijsko sećanje, nego istorijska stvarnost. Mi te događaje ne pamtimo, nego u njima aktivno učestvujemo. Vuk Branković (inače, lažno optužen) preko svojih „potomaka“ još uvek izdaje „kosovski zavet“, a na još uvek aktuelni boj između partizana i četnika ne vredi trošiti reči.

Čovek bi rekao da se u jednoj sredini toliko opsednutoj prošlošću, o prošlosti sve zna, da tu nema nikakvih nedoumica i nejasnosti, ali tome uopšte nije tako. Naša prošlost je isto tako konfuzna i nestalna kao i naša sadašnjost i u tesnoj je vezi da potrebama trenutka. E, u takvom jednom „potrebitom“ trenutku je Slobodan Antonić (odavno ga nije bilo u Famoznom) potegao pa napisao knjigu o blaženopočivšem imenjaku, Slobodanu Miloševiću. Knjigu nisam čitao (ali ću je, belćim, pročitati), pa ću se, sledstveno, zadržati isključivo na vanknjižnim okolnostima. Rečeni je Slobodan, Antonić, ne Milošević tokom devedesetih bio – sam tako kaže – zagriženi protivnik imenjakove politike, ali mu je – takođe sam kaže – najednom došlo iz dupeta u glavu, pa je Miloševića sagledao u sasvim drugačijem svetlu. Dobro de, Antonić je poznat po učestanosti i raznovrsnosti ideoloških prosvetljenja. Najpre je kupinu nesagorimu sozercavao po kojekakvim SK komitetima, pa je prosvetljenje potražio u mračnom oblaku u Koštuničinom čardaku, a gde sada traži tavorsku svetlost, ne znam, izmicao mi je pažnji. Do pre neki dan kad ga blagougledah u onoj Marićevoj pričaonici.

A Marić ko Marić, loži li ga loži. Ali da ne dužim. Koliko sam saznao iz Antonićevog izlaganja, on istina ima neka sitna zakeranja glede Miloševićevih politika, ali uopšte uzev, Milošević mu se sada ukazao kao pionir borbe protiv imperijalizma i globalizacije. Na stranu to što „borba protiv globalizacije“ ima taman toliko smisla koliko i borba protiv, da kažemo rokokoa; kao doktor sociologije Antonić bi morao znati da je „globalizacija“ puki ideologem ili – tačnije – plastični žeton u partiji pokera u kojoj korisnici globalizacije blefiraju da su njeni žestoki protivnici. Kao pak tradicionalista i religiozan čovek, Antonić bi trebalo da zna da svet ne pustoši nikakva „globalizacija“, nego razobručene strasti, što će reči – gordost, pohlepa i bezobzirnost, a protiv toga se politikom ne bori. Ko to shvati, shvatiće i da Milošević nije bio nikakav borac protiv globalizacije, nego jedan od njenih pionira.