Budući da sam otvorio sajam, red je da ga simbolično i zatvorim. Što no se govorilo po komitetima – da rekapituliram. Kako to ovde već ide, politika se odmah umešala i u sajamska priključenija i zamešateljstva. Činjenicu da sam ja bio „otvarač“, takozvani patrioti su u bunilu razobručene paranoje shvatili kao najavu zaokreta u državnoj politici i znak skore „prodaje Kosova“. Na sve to je kao kec na deset stigla i vest da je za izdavača godine proglašena „Fabrika knjiga“.
Nekako usred Sajma umro je Radomir Konstantinović, čovek koji je napisao već klasičan ogled o bedi duha palanke. Pretpostavljam da je bio ateista, ali Bog neka mu dušu prosti. Nije mu bilo lako. Još pre četrdeset, možda i više godina, jasno je video šta nam se sprema i zato se valjda odavno povukao i zaćutao, da ne gleda uspon propalica i društveno-političkih Ćićolina.
I dalje mislim da je Sajam knjiga bez pušenja kao mačka bez brkova. Jeste sve čisto, jeste vazduh podnošljiviji (mada ne toliko da bi vajda bila veća od štete), ali, znate šta, cenjeni publikume, Sajam knjiga nije operaciona sala, mada me je često podsećao na tu blistavo čistu, svetlu, a opet sumornu prostoriju. Dobro, nije nepušenje jedini uzrok sajamske čamotinje, ima tu još mnogo „subjektivnih i objektivnih okolnosti“, besparica na primer. Ali eto, takve sam ti ja sreće. Zapade mi čast da otvorim Sajam u sumrak ideje Sajma, pa tako ispadoh vesnik sajamske apokalipse.
Ne lezi, međutim, vraže. Uprkos onoj silnoj sterilnosti, uređenosti i nepušenju, na Sajmu je bilo puno virusa. I ja sam izgleda još na dan otvaranja zakačio neki, pa sam dva-tri dana šmrcao i kunjao, što me je poštedelo češćih odlazaka na „svetkovinu knjige“. Ali u subotu sam morao da savijem rep i da se pojavim na štandu „Lagune“, jer beše došao moj red da potpisujem knjige. Komedijant slučaj udesio je da u isto vreme, na vrata do vrata štandu, knjige potpisuje Dobrica Ćosić. Ej, more, dve Srbije jedna do druge, takoreći nikad bliže, razdvojene samo tankim kartonskim zidom, a ujedinjene u dosadi, čistoći i nepušenju. Umalo nisam zaplakao od pomešanih emocija.
Ni tu nije bio kraj. Ne znam da li ćete mi verovati, dame i gospodo, posle toga sam potpisivao knjige sa Trejsi Ševalije. Došlo vreme da ja potpisujem, a red za Trejsin potpis se otegao do ulaza. Šta da se radi? Imam li ja šta protiv da potpisujem knjige sa Trejsi. Pita me direktor. Šta bih imao protiv? Trejsi Ševalije je prava dama! Malo ko ima priliku da potpisuje knjige sa njom u društvu. Nego da ne dužim. Sledi rekapitulacija. Prvosrbijanci imaju razloga da likuju. Najviše knjiga je, istina, potpisala Trejsi, Ćosić je na jakom drugom mestu, a ja na poslednjem. Što samo svedoči da su „patrioti“ bili u pravu i da nije trebalo da mi se poveri otvaranje Sajma.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
